Њен филм „Рафики“ („Пријатељица“) изазвао је праву буру у Кенији где је забрањен за приказивање, а лепој редитељки прете и затвором. Прича о невиној љубави две девојке у Најробију био је хит Канског фестивала, а Ванури је за наш лист причала о својим страховима, сновима и радостима
Ипре премијере филма „Рафики“ (или „Пријатељица“ на свахили језику) пажњу ми је привукао податак да је реч о првом кенијском филму икада приказаном у званичном програму Канског фестивала, као и изглед редитељке којој четири сата дневно треба да направи своју величанствену фризуру. Шта ћете боље од таквог позива да упознате непознату кинематографију једне далеке земље и шармантну ауторку поменутог филма? „Рафики“ изгледа као једна од варијанти „Ромеа и Јулије“: Кена и Зики, ћерке локалних политичких супарника, заљубљују се једна у другу, и покушавају да буду срећне у окружењу које је против њих. Окружење је оно у коме данас живе млади у Најробију, главном граду Кеније: Кена је мушкобањаста девојка кратко подшишана, дружи се са скејтерима, игра фудбал са дечацима, а Зики је раскошна лепотица, певачица, играчица, увек прва у женском друштву.Филм више делује као омладинска драма о питањима идентитета која муче тинејџере, него остварење које претендује да провоцира, буди или критикује друштво, како су га доживеле кенијске власти. Уочи самог почетка фестивала, из Кеније је стигла званична порука Одбора за класификацију филмова да ће филм бити забрањен за приказивање и поседовање у тој земљи „због јасне намере да промовише лезбејство, супротно закону и преовлађујућим вредностима код Кенијаца“.
Наставак можете прочитати у броју 3103.