Због чега су организатори фестивала одлучили да за сусрет Кетрин Зите Џонс резервишу четири пута мању салу од оне у којој је сличан разговор имао њен супруг Мајкл Даглас – немамо објашњења. Обоје су славни, искусни, богатих каријера, овенчани највећим наградама и, показало се, биоскопска сала број један била је, ипак, претесна да прими све заинтересоване који су желели да виде и чују глумицу родом из Велса која се средином деведесетих прославила у Холивуду играјући у хитовима „Фантом“, „Маска Зороа“, „Замка“, „Недопустива окрутност“, „Чикаго“ („Оскар“ за најбољу епизодну улогу), „Путеви дроге“, „Терминал“, „Играј своју игру“… Партнери су јој били Шон Конери, Антонио Бандерас, Бред Пит, Џорџ Клуни, Том Хенкс, Ричард Гир…
Упркос богатству и слави, Кетрин је деловала веома скромно и приступачно. Једноставно одевена, насмејана, говорљива и шармантна. Седећи у првом реду, на неколико метара од ње, био сам уверен и да је природно лепа, као увек. Касније, на фотографијама учинило ми се да јој је неки захват на лицу рађен. Невероватно како фотографија ухвати тренутак „имам ботокс“ који се уживо уопште не види. Можда и зато није желела да се превише фотографише у студијским условима, за разлику од њеног две и по деценије старијег мужа. У сваком случају било је уживање слушати Кетрин како пред нама разлаже и поново слаже коцкице свог живота.
Ћерка кројачице и власника продавнице слаткиша почела је да игра као девојчица и било је логично да је мајка пријави на државно такмичење на коме је победила када јој је било десет година. У то време је већ учествовала у позоришним мјузиклима у којима је било дечјих улога.
– Одрасла сам крај железничке пруге у Велсу, у граду Свонзију. То јесте град, али део где смо ми живели више је био село. Мајка ми је причала да сам као девојчица била надарена за плес. Иза наше баште, на крају наше улице, налазила се плесна школа у коју ме је мајка уписала када ми је било четири године. Да не помислите како је то некакав Краљевски балет или нешто слично, већ учионица са клавиром и пијанистом који свира док девојчице уче да играју и степују. Као што је рекао песник Дилан Томас, пореклом из мог родног града, „Велшани су музичка нација“. Тамо сви одрастамо уз поезију, певање и плес, па ми је било природно да и ја нађем себе у тим областима.
Да ли сте икада желели да будете било шта осим извођача на сцени?
– Телевизија и филмска глума су ми се чинили тако далеким. Мени је сан био да једног дана одем у Лондон и играм на сцени. И остварила сам тај сан. Била сам веома млада када сам професионално почела да наступам – имала сам само девет година. Одрастање у тако културно богатом окружењу помогло ми је да се упустим у свет уметности. Зато што сам тако рано почела у позоришту и имам осећај да сам у овој индустрији већ јако дуго. И волела сам сваки тренутак своје каријере.
Етикета „лепе играчице“
Чак и када сте као дете од десет година одлазили на лондонски Вест Енд ради аудиција за мјузикле? Да ли је девојчица Кети сматрала то напорним или узбудљивим?
– За мене је све то било фасцинантно, као нека магична авантура. Био је то сан који се остварио, иако ми је често било тешко када би ме одбили на аудицији. Сада неко може да каже како мала деца не треба да доживе такву врсту одбијања и стреса. Али, ако бих, рецимо, била атлетичарка, такмичила бих се и не бих побеђивала у свакој трци. Ако бих била тенисерка, не бих добила сваки меч. Тако сам размишљала и схватила поразе као део игре. Моји родитељи нису били из света шоу бизниса и нису баш знали како да се носе са мојим амбицијама. Када сам као дете отишла у Лондон и почела да играм у позориштима, у мјузиклима као што су “Ени” или “Багзи Малоун”, за мене је то било као победа на такмичењу. Осећала сам се као код куће међу глумцима и старијим колегама из ансамбла, који су ми постали као породица. Заправо, тако је било током целе моје каријере. То ме подсећа на стари филм о Џуди Гарланд, у којем је она рођена иза сцене, у театарској гардероби. На неки начин, и ја сам одрасла у позоришту.
Кажете да су вам телевизија и филм деловали тако далеко, али ипак сте прешли на екран.: како сте направили тај скок?
– Када си у мјузиклима неколико пута заредом, људи те ставе у кутију – “Она је плесачица и певачица, али није права глумица”. Да ли су ме озбиљно схватали? Ја сам желела да глумим. Била сам главна у мјузиклу “42. улица” у Лондону пуне две године, а када сам завршила са њим, имала сам само осамнаест година. И на неки начин, мој сан је већ био остварен. Сећам се да сам гледала филмове из седамдесетих са невероватним женским улогама. Мислила сам на Џену Роландс и њену сарадњу са Џоном Касаветисом, на филмове попут “Косе“… Касније сам радила са Џесиком Ланг у ТВ филму “Френсис”. Сећам се да сам тада помислила: “Желим да радим такве ствари, да будем креативна на емотивном плану док глумим“, а у мјузиклима за то нисам имала много прилике. Међутим, било ми је тешко да се ослободим етикете „лепе играчице“. Решила сам да се променим, најпре физички: нема више црвеног кармина, вештачких трепавица.
И после много одбијања шансу вам је дао француски редитељ, покојни Филип де Брока?
– Видео ме је у “42. улици” и приметио нешто више од плеса у мојој улози. Понудио ми је да играм Шехерезаду у филму “Хиљаду и једна ноћ” са глумцима попут Тијерија Лермита и Виторија Гасмана. Тај филм је био примећен, што ми је отворило врата за телевизију у Британији и тако је започела моја каријера на малом екрану, која ме је касније одвела и на филмско платно.
Остварен још један сан
У Великој Британији су тада (1990) постојала само четири телевизијска канала и сви су их гледали. Целе породице су тамо, али и у Југославији, седеле пред малим екранима и пратиле духовиту романтичну серију „Мајски пупољци“, о животу једне симпатичне породице са енглеског села. Оца је играо Дејвид Џејсон, касније славан по серији „Мућке“, а ћерку ви. Постали сте славни, а истовремено и мета таблоида: како сте се носили са тим?
– То је свакако била школа живота, јер сам од врло раног узраста радила у позоришту, напорно радила, и онда се, у року од 45 минута, након приказивања прве епизоде те серије – која је у Британији била јако позната, носталгична и врло британска – мој живот променио. Одједном су ме сви препознавали, била сам интересантна где год да се појавим. А то ми се никада раније није догодило. Био је то чудан осећај – сви су знали ко сам. А ја сам још била млада, имала сам можда двадесет година. Пошто никада нисам имала класично детињство, јер сам цео тинејџерски период провела радећи, одједном је мој живот постао потпуно изложен јавности. Тада су медији функционисали другачије, била је то ера потпуне владавине таблоида и опсесије фотографијама познатих личности. Али, мислим да из свега можеш нешто да научиш. То ме припремило за оно што ме је чекало на међународном нивоу. Због тога не гледам уназад и не мислим “О, то је било тешко време за мене.” Није било. Још један мој сан се остварио. Била сам део изузетно популарне серије, радила сам с фантастичним глумцима и била је успешна. Наравно, у свему постоје и добре и лоше стране. Било је помало шокантно у почетку, али ме је припремило за оно што је долазило.
Није прошло много времена након те серије када сте одлучили да одете у Америку. Да ли је притисак медија имао везе с том одлуком? Шта сте тражили у Холивуду што нисте могли да нађете у Великој Британији?
– Рећи ћу вам тачно шта је било. Снимила сам један филм у коме сам имала врло малу улогу. Звао се „Фантом“, са Билијем Зејном у насловној роли. То је био филм о јунаку из стрипа, али не на нивоу суперхероја попут Бетмена или Супермена. Некако се “прошуњао” међу филмовима и брзо нестао. Али, снимали смо на разним локацијама широм света и због две сцене морали смо да одемо у холивудски „Универзал Студио“. Имала сам америчку визу на шест месеци и помислила сам како сам код куће заглављена у једној врсти улога, а да сада у руци имам златну карту за будућност и зашто да је не искористим. Продала сам ауто, мачке сам дала родитељима на чување и стан сам продала, доброј пријатељици. Ја сам се из њега иселила, а она одмах уселила. Као глумци слушамо заиста чудне приче о одласку у Холивуд, читамо о онима који су успели, али исто тако чујемо и приче о повратку кући погнуте главе, јер није успело.
Ви сте решили да пробате!
– Имала сам шест месеци и одлучила да их максимално искористим. Тако сам добила улогу у телевизијској верзији приче о Титанику. Наравно, нисам била Кејт Винслет и нисам љубила Леонарда Дикаприја. То је била мала, сићушна телевизијска серија, али улога је била дивна. И помислила сам: прво, могу да играм Американку, да покажем Америци да могу да имам њихов акценат. А друго, добијам додатно време на визи. Тако да сам то урадила, серија се појавила и нестала. Али, Стивен Спилберг, који гледа све, од ријалити емисија до мале серије о Титанику, био је будан те недељне вечери и мене гледао у тој серији. Два дана након емитовања, позвао је мог агента и рекао да жели да се упознамо зато што спрема нови филм као продуцент о маскираном осветнику Зороу. И, као што сви знају, то је био филм који ме је лансирао ту где сам данас. Дакле, лекција за глумце: ако мислите да не добијате улогу коју би требало, само је прихватите, јер никад не знате – можда вас Стивен Спилберг управо у њој гледа!
За Шона бих све радила
То је била прилично физички захтевна улога, а једну слично тешку одиграли сте и у наредном филму „Замка“ са Шоном Конеријем. Дотадашња каријера играчице у мјузиклима вам је вероватно помогла да у тим филмовима изводите вратоломије?
– „Маска Зороа“ је била прилика да радим са бриљантним глумцем Ентонијем Хопкинсом, мојим Велшанином, који је режирао једну представу у којој сам играла у Лондону када ми је било двадесет година. Затим сам отишла у Мексико на пробно снимање. Наравно, мислила сам да идем само ја, али тамо је било још неколико глумица, које нећу именовати. Покушавали су да нас држе одвојене како се не бисмо среле, што ми је било чудно. У сваком случају, имала сам пробну сцену са Антонијем Бандерасом, као и све друге глумице. Била сам одушевљена што ме је Стивен Спилберг предложио као опцију, али невезано за то, осећала сам оно нешто док смо пробали – и Антонио је касније рекао да је и он осећао исто. Чим смо се појавили заједно пред камерама и одступили од сценарија, било је јасно да постоји хемија међу нама. А то је нешто што не можеш да научиш као глумац. То не можеш ни да одглумиш, а понекад ни да одабереш на аудицији. Као у браку, постоји нека динамика која интригира људе. И тако сам добила улогу.
Већ тада сте били далеко од плеса и мјузикала од којих сте желели да имате отклон?
– Али не зато што ме је било срамота. Плес је био огроман део мог живота и касније се вратио у мој живот и затворио цео круг. Као глумици, физичка спрема, осећај за кореографију, способност да визуализујем велику слику док се камера креће – све ми је то помогло у каријери. Никад пре тога нисам узела мач у руке, а до краја снимања „Зороа“ имала сам осећај да могу да будем део олимпијског тима. Често говорим младим женама које не желе нужно да буду глумице, али су заинтересоване за моју каријеру – говорим им о важности плеса, гласа, сценског присуства. Чак и ако никад не закораче на позорницу или пред камеру, важно је знати како се држати, како говорити пред људима – било да је то у сали за састанке или на сцени. Што се тиче каскадерских сцена – да, у „Замци“ су ми дали да радим много тога, гимнастику и све могуће лудорије. Али, за Шона Конерија бих радила било шта.
Какав је био тај први сусрет с њим? Он је био такав ауторитет, сигурно је то било невероватно искуство?
– Да, и он није био особа која околиша. Говорио је директно и понекад због тога упадао у невоље, али то је био он. Имала сам диван однос са Шоном и јако ми недостаје. Био је као мој животни тренер. У то време сам била млада жена у свету којим су тада потпуно доминирали мушкарци. Био је мој заштитник. Није као отац, али свакако мој заштитник. Обоје смо обожавали голф. Пре много година сам радила и са Омаром Шарифом. Кад одрастете гледајући те људе на великом екрану, и кажете себи, ох, да могу да радим са њима… И онда, када их упознате, они су још бољи него што сте икада могли да замислите. И када глумите са њима, они су баш онакви какви сте желели да буду – љубазни и великодушни. То је најважније. Глума је заједнички рад. Не желите да будете добар глумац у лошем филму. Желите да сарађујете са најбољима и да будете окружени најбољима. И то не значи нужно да су то велике звезде попут Шона Конерија или Тома Хенкса. То значи окружити се људима који исто размишљају и осећају.
Да ли сам нормална?
А онда се, како што сте рекли, круг затворио: опет сте заплесали у мјузиклу „Чикаго“ који ће вам донети Оскара: како се то догодило да поново дате шансу „балетанкама“?
– Пре много година… ух, звучим као да имам сто година, стварно сам стара, али пре много година сам радила оперу Курта Вајла, воше драму у стиховима. Познати амерички редитељ Роб Маршал је тада радио позоришну представу у Лондону и вероватно је знао ко сам. Када је почео да спрема „Чикаго“ позвао ме је. Нисам могла да верујем: као да ме је позвао да се вратим у златно доба Холивуда и играм са Фредом Астером или Џином Келијем. Тај позив ми је био као остварење сна. Мислила сам, “Зато сам се жртвовала, да бих била део нечега овако великог”. И то је било искуство које никада нећу заборавити, не само због успеха који је филм имао, већ и због самог процеса снимања. Када мислите о филму, помислите на све те различите углове под којима смо морали да изводимо те кореографије. Да смо желели, могли бисмо те кореографије да пренесемо и на позориште, јер смо их знали напамет. То је било од оних искустава која се дешавају само једном у животу и стварно сам имала среће што сам била део тога.
Јесте ли очекивали такав успех филма, па и Оскара за вас?
– Никада то не можете да предвидите јер све време док траје прооција вашег филма ви сте у његовом свету, не видите шта други раде, а онда стигну номинације за Оскара и схватите колико је ту још добрих филмова. И сама чињеница да си у кругу номинованих велика је ствар. Али, нико од нас није очекивао толико награда, укључујући и за најбољи филм. Посебно је ретко да се то догоди мјузиклу. И најбоља ствар у тој ноћи за мене била је што су мој муж Мајкл и свекар Кирк били позвани да додељују Оскара за најбољи филм, што је увек на крају вечери. Када видите своју породицу на бини како узвикују да је најбољи филм онај у коме сте баш ви играли, то је посебно. И још нешто. Тада сам била у другом стању са ћерком. Трудница која пева уживо на додели Оскара. Питала сам се да ли сам нормална што то радим?
Говорећи о породици, имате двоје деце са глумачким генима, већ трећа генерација. Да ли подржавете њихов избор да крену стопама предака?
– Нису наша деца баш сасвим одрастала у том свету шоу-бизниса. Мајкл и ја смо их водили ван великих градова и Холивуда. Првих десет година њиховог живота живели смо на бермудским острвима где је живела Мајклова мајка. Никада их нисмо водили на снимања филмова са нама. Направили смо договор да снимамо или Мајкл или ја, никада у исто време. Обоје су ишли у добре школе, волели су да уче и студирали су међународну политику, историју, међународне односе. Али, пре свега тога слали смо их у летње кампове са другом децом где су имали часове драме. Ту су показали шта је генетика. Са много страсти су радили те дечје представе. На време смо им објаснили колико је мали проценат глумаца који су успели у том послу. Све су разумели, али су и даље желели да буду део тога. Ја сам имала среће, тај посао ми је донео радости о којима не бих могла да сањам и зато немам право да било коме ускраћујем жељу да и сам проба, нарочито не својој деци. Наравно, знају и да морају више да се доказују као деца познатих глумаца, да превазиђу мишљење многих како су привилеговани, размажени… Али, и поред тога никада не бих гушила нечије снове, посебно не моје деце.
Глумачки камелеон
Како сте успевали да балансирате између породице и каријере која је била на врхунцу када сте добили децу?
– Не волим да говорим о балансу јер сам увек знала да ми је породица важнија од каријере. Радила сам са најбољим редитељима и глумцима, али никада нисам сматрала да је добијање Оскара крај или врхунац каријере, већ да има много тога да дође касније. Зато нисам имала дилему да запоставим каријеру када су стигла деца. Друго, у том периоду већ сам била у четрдесетим и мање је добрих улога за жене тог доба у биоскопском репертоару који је у савремено доба окренут више младима. Ја сам добре приче потражила на телевизији и играла са сјајним колегама као што су Џесика Ланг и Сузан Сарандон. Стигла сам и на Бродвеј, што је био мој повратак коренима. А добила сам и позоришну награду „Тони“ што ми је посебно значило.
Зашто?
– У позоришту сам играла као јако млада и када сам постала позната нико није знао моје позоришне улоге. Хтела сам да покажем шта знам, али сада је све било другачије. Имала сам мужа, децу, каријеру, а у почетку, са шеснаест година нисам имала других обавеза и брига осим да одем до позоришта, загрејем се, попнем се на бину. Дуго ми је требало да као глумица разумем и заволим филм као медијум. Превише је близу мене, превише је лично и осећала сам се као да своју бебу коју сам родила дајем на усвајање неком монтажеру или редитељу и кажем му да може да уради са њом шта жели, да је баци, исече, промени јој изглед… То ми је тешко падало јер сам помало опседнута тиме да контролишем себе и ситуацију у којој се налазим. Када изађем на сцену то могу да постигнем и свако вече, иако је другачије, има почетак, средину и крај, а када је крај, онда следи спуштање завесе и аплауз. На снимању филма то немате, не осећате ни почетак ни крај, то се спрема у редтељевој глави и монтажи. Не кажем да то не волим, али је другачије. Дуго година нисам могла после дана снимања, када се колима враћам кући, да објасним себи како се осећам, да ли сам задовољна оним што сам урадила.
Која вам је награда дража, Оскар или Тони?
– Тешко ми је да то кажем. Играње на Бродвеју и награду Тони сам доживела као прознање за период када сам са тринаест година отишла од куће и ишла на турнеје по целој земљи са позоришним представама, када сам више сматрана играчицом него глумицом, почаст за сву несигурност коју сам тада имала. Представа за коју сам добила Тони јесте била мјузикл, али ја у њој нисам плесала. Лепо је имати премијеру и успешну представу на Бродвеју. Али, Оскар је нешто вансеријски, неочекивано. Мислим да људи још не знају какав сам глумачки камелеон и да моја каријера у том смислу тек почиње. Имам педесет и пет година, остварена сам као жена и као глумица, много сам путовала, мада има још толико ствари које муж и ја треба да откријемо и видимо. Ако би све то већ сутра престало не бих жалила, била бих срећна због свега што сам проживела. Благослов је што не радим зато што морам, већ што желим, а могу да радим шта хоћу. Верујем да ће се публици допасти ово следеће поглавље мог живота које почиње малим, независниом филмом. Заиста сам узбуђена јер никада раније нисам била део тог света неазвисног филма. Ради га једна млада редитељка, али не могу много више да говорим о томе. Занимљиво је што ту нико није ангажован због пара већ зато што верујемо у тај посао. Не ради о заради филма или висини хонорара, само о стварањеу нечег доброг и занимљивог. Више не осећам да икоме треба да доказујем било шта, да не треба да радим напорно због других већ због себе. У таквој сам позицији данас.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Гети Имиџис