Био је једна од највише очекиваних холивудских звезда које су ове године стигле у Кан. Није се задржао дуго, непуна два дана. За то време је присуствовао премијери новог филма „Хоризонт, америчка сага“, примио орден од француске министарке културе и одржао прес конференцију. Друштво на овом пропутовању правила му је партнерка из филма, британска глумица Сијена Милер, као и петоро од његово седморо деце: ћерке Грејс (13), Ени (40), Лили (37) и синови Хејз (15) и Кајден (17).
Трочасовни спектакл о ширењу граница Дивљег Запада у 19. веку и сукобима белих освајача са староседеоцима Северне Америке има међу својим јунацима фармере, каубоје, војнике, Индијанце, али и жене, што је реткост у вестерн филмовима.
Готово цела каријера Кевина Костнера обележена је вестернима, било у филмовима попут „Вајата Ерпа“, „Силверада“ и „Широких пространстава“, било на телевизији где је последњих година био главни јунак серије „Јелоустон“. Један од својих најбољих вестерна и филмова сам је и режирао: био је то „Игра са вуковима“ који је освојио Оскара као најбољи филм, а Костнеру донео исту награду и за режију.
Сада се опет прихватио режије, четврти пут у каријери. Овог пута и продукције филма. О томе нам је, поред осталог, причао и на прес конференцији која је, по процени вашег извештача, била најзанимљивија и једна од најбољих ове године у Кану, иако је пред новинарима од читаве екипе био само он! Понекад за тај сто седне по десет чланова екипе неког филма, нагурају се и битни и небитни, што није гаранција било каквог смисленог разговора из кога се могу извући две, три реченице.
Седам минута
Кевин Костннер (69) са проседом брадицом и косом, са неколико бора око очију када се смеје, добро изгледа за своју доб. Облачи се елегантно, светле варијантне за дан, тамне за ноћ, а његова деца шароликог узраста (из два брака) чине га још млађим када се слика са њима. Да ли због образовања или краја из кога потиче, тек он је једна од ретких холивудских звезда која прича без неразумљивог акцента и уличног жаргона. Разумете га и када је озбиљан и када се шали, а воли да збија шале и на свој и на туђ рачун.
Након премијерне пројекције филма сала му је аплаудирала седам минута, показала су мерења. Два минута мање од најдужег аплауза прве половине фестивала који је завредео мјузикл Жака Одијара „Емили Перез“ (и коме многи предвиђају „Златну палму“). Кевину су биле влажне очи од среће. Разумљиво, обајснио нам је сутрадан у сусрету са новинарима да је много уложио у ову епску причу и да је све ово за њега веома лично и емотивно.
– Надам се да ћете сви бар једном имати прилику у животу да се осећате као ја синоћ. Нисам очекивао толико љубави у сали и питао сам се како сам уопште дошао до овог тренутка у свом животу, гледао сам своју децу поред мене и било је јако емотивно.
Тај филм је планирао да сними још од 1988. и то као један целовечерњи еп. Тада је био на почетку каријере, није могао довољно да се посвети тој идеји, није имао новца и утицаја као данас, једноставно – још није познавао посао толико добро. Касније, када су стигли Оскари, слава и све што уз то иде, био је надомак договора са студијем „Дизни“ око тог филма, али несугласице су настале око новца:„Дизни“ је сматрао да буџет може да буде пет милиона долара мањи, Кевин није желео да попусти и опет је све пропало.
Али, Костнер није могао да се ослободи размишљања о својој причи посвећеној Дивљем Западу. Тај јунак Хејз га је толико опседао да је и свом тада рођеном сину дао име Хејз. Данас, у Кану, петнаест година касније, Хејз је био уз оца на фото-сеанси јер је добио и једну од улога у филму: он игра дечака који не жели да напусти оца у тешком тренутку борбе за опстанак, иако би му уз мајку било боље и сигурније.
– Никада нисам гурао децу у овај мој посао нити их је глума нешто посебно занимала, али кад год сам могао водио бих све њих са мном на снимање, јер је то био једини начин да будемо што више заједно – прича Костнер. – Ако изузмете славу, сви смо ми исти људи, имамо проблеме са децом, муке на послу, свакодневне бриге и радости. И ја сам волео да увече успављујем децу као и већина других родитеља, да причам са њима о томе шта им се десило претходног дана.
Купање на путу
Тај мали дечак Хејз у филму је у једној секунди када је требало да направи избор учинио фаталну грешку. То је био повод да нам Костнер исприча зашто толико воли вестерне.
– Вестерни уопште нису једноставни филмови, како се погрешно мисли. Једноставно је било живети у Паризу или Лос Анђелесу, али не и на Дивљем Западу где људи не говоре истим језиком, где имају много оружја, превише неповерења, нарогушени су једни на друге и само чекају прилику да употребе оно оружје. Тешко је снимити добар вестерн. Мислим да су холивудски вестерни већим делом површни и зато их готово и не гледам. Није све у пиштољима и обрачунима. Мало филмова има жене у главним улогама, а оне су биле важне. Жене су одвалачили у ту дивљину против њихове воље. Већина њих је рано умирала због тешког рада, уколико пре тога нису биле силоване и убијене. Умирале су на порођајима, умирале су док су чувале, храниле и прале децу. Њихов радни дан је трајао 24 сата дневно. И тако двеста година. Жена на Дивљем Западу није могла да опстане сама, без мушкарца. Зато јунакиња „Хоризонта“, пошто остане удовица, журно тражи новог мушкарца уз ког ће провести живот, без обзира на репутацију и оговарања околине због тога што то чини.
Има и једна сцена где жена покушава да се окупа током пута, у покривеној запрези.
– Та ми је сцена јако важна, јер нико од нас не размишља како је заиста изгледао живот у тој прашини, како су се људи купали и били чисти, а за жене је то посебно било важно. Свако жели да буде уредан, али како да то постигне тамо где нема много воде или места за купање, где свако заустављање на путу може да буде опасно по живот?
Сам међу јахтама
Костнеру није било лако да за своју филмску визију добије новац па је зато уложио сопствени – више од двадесет милиона долара, као и хипотеку над великим имањем у Санта Барбари како би снимио „Хоризонт“ и његов наставак који крајем лета већ треба да стигне у биоскопе. Планирао је да буде укупно четири дела која би чинила ову јединствену причу.
– Заиста не знам зашто ми толико тешко иде сакупљање новца за филм – смеје се Костнер који себе назива независним аутором. – Не знам зашто ми амерички финансијери не верују. Звучи невероватно, али и за „Игру са вуковима“ и за „Широка пространства“ и за „Хоризонт“ сам новац добио ван Америке, а у Америци су ми само узели кућу под хипотеку. Погледајте ову канску луку, колико је ту скупоцених јахти и милијардера. Пожелим да закуцам на врата сваке од њих и питам их да ли би инвестирали у мој вестерн? Вероватно би ми одговорили „зашто ми да уложимо новац кад ниједан холивудски студио то није желео“? Разумно питање, али мој одговор би био да треба да ми верују зато што ја верујем у магију биоскопа са завесама. Да ли у вашим земљама има и даље оних старинских биоскопа где се завесе размакну пре почетка пројекције? У Америци их нема, а ја волим да седим са публиком баш у таквом биоскопу и чекам да се завесе развуку, а из платна излети магија.
Кевинова прва два „Хоризонта“ су коштала око сто милиона долара и сада куца на сва врата како би затворио буџет за трећи.
– Некада сам добијао новац да се прошетам црвеним тепихом, а сада ја дајем новац да бих то урадио. Није ми жао да уложим сопствени новац у оно у шта верујем. Имам неку земљу и четири куће, али ми нису потребне четири куће и зато сам нешто од тога већ уложио у ове филмове. Ако нисам погрешио у прорачуну и ризик се исплати, и даље ћу имати те куће, а ако пропадне посао, моја деца ће морати сама да зарађују и сналазе се да би купили себи дом, као што сам и ја радио и сналазио се. Видите сада зашто су моји филмови дуги, када су ми и одговори на ваша питања овако дуги.
Кевин је одговарао и на питања о заступљености црнаца и Кинеза (других раса) у његовим вестернима („не могу да задовољим баш сваку жељу и квоту, Афроамериканци и Кинези су важни у том времену, али мени је најважније да желим истину и да имам добре намере“). Па, шта је онда истина о истребљењу Индијанаца и освајању Дивљег Запада?
– Пре двеста година је Америка за Европљане била Рај у који су пловили са великим надама у бољи живот. Бежали су из неких европских монархија где су били грађани трећег реда у земљу коју су им брошуре обећавале као „гостопримљиву, мирну и у којој могу у миру да живе са својим породицама“. Када су стигли, схватили су да тамо нема градова, само бизона, дивљине и борбених староседелаца. Испред њих је био само хоризонт и ти староседеоци који су својим начином живота живели хиљаду и по година. Током средине 19. века у Северној Америци је беснео грађански рат и он је продужио освајање Дивљег Запада јер није било војске која би штитила досељенике. На крају, цена тог и таквог освајања била је да смо уништили око 500 култура и нација и овај филм је покушао да сачува оно време, његову природу, живот и људе.
Пише Срђан Јокановић
Фото:КФФ