„Остало је само једно, да почну да убијају свештенике, епископе и вернике, а колико видим, све иде у том правцу“, намесник Кијевско-Печерске ларве митрополит Павел се 26. децембра прошле године обратио украјинском председнику Володимиру Зеленском који је пре тога потписао декрет о увођењу санкција верским организацијама повезаних са Русијом. У њему се посебно тражило преиспитивање улоге Украјинске Православне Цркве московског патријархата, једине канонске православне цркве у тој земљи. Истом приликом је у овај манстирско-духовни комплекс у средишту Кијева, на узвишици изнад реке Дњепар, упала контраобавештајна и антитерористичка служба Украјине чији агенти су претражили више од 350 црквених објеката тражећи наводне доказе да Украјинска Православна Црква подржава руску инвазију на Украјину.
Није дуго требало да стигне одговор: средином априла истекао је уговор о десетогодишњем закупу две цркве у оквиру комплекса. Уговор се деценијама обнављао између цркве и световних власти, али сада није обновљен јер је настао проблем: украјинска власт сматра да досадашњи корисник (некада и власник) манастира и богомоља у оквиру Ларве Украјинска православна црква није баш послушна, да је сувише блиска, иако аутокефална, руском патријарху, а у време рата са Русијом таква блискост постаје сумњива. Иако се УПЦ дистанцирала, и у писаној повељи и у изјавама свештенства, од Московске патријаршије прошлог маја – није помогло.
На малим екранима виђали смо сукобе у и око Кијевско-Печерске Лавре између верника и полиције, видели смо како полиција ставља митрополиту Павелу наногицу док му власт одређује кућни проитвор, видели смо много тога, али разумели смо мало. Знамо и да је Украјинска православна црква пре три године добила конкуренцију по налогу власти из Кијева – новоосновану, расколничку, Православну Цркву Украјине (ПЦУ).
Зашто су та дешавања одједном почела да се крећу ка насиљу и шта је, заправо, Лавра, због чега је она толико важна и шта говоре закони, шта власт, а шта свештенство и верници, покушали смо да сазнамо од наша два саговорника.
Дарко Ђого
Стварно место симболичког сукоба
Први је свештеник Дарко Ђоко (40), редовни професор на Православном Богословском Факултету светог Василија Острошког у Фочи на коме је и дипломирао, магистрирао и докторирао, а где сада предаје библистику. Његове области истраживања и изучавања су Упоредна догматика и савремана мисао, Историја помесних цркава, Руска црквена и културна историја, Српска црквена историја, Хришћанска теологија и политичка теорија и пракса… Аутор је четири књиге и бројних есеја и радова, а за потребе својих истраживања и вере више пута је боравио у Кијевско-Печерској ларви где је живео и радио.
Штаје Кијевско-Печерска Лавра и какав је статус тог данас?
Кијево-печерска лавра представља комплекс манастира, цркава, богословских школа, административних зграда, музеја, радионица, који заузима преко осамдесет хектара у ширем центру Кијева. Настајала је практично хиљаду година, јер њене најстарије „просторије“ представљају пећине („печерска“ значи „пећинска“) у којима су живјели најстарији руски монаси – за неке од њих знамо да су били монаси у Византији још прије крштења Руса па су се након што је њихов народ примио Христову вјеру вратили у престоницу кнеза Владимира како би успоставили монашки живот тамо. Лавра је сједиште канонске Украјинске Православне Цркве.
Зашто је она толико важна Русима и Украјинцима?
Она је симболичко средиште Кијева и једне историје која сеже од 987. до данас. И Русија и Украјина сматрају ту историју својом. Изрека „Кијев је мајка руских градова“ није настала данас већ у Љетопису минулих година св. Нестора почетком 12. вијека. Данашња Украјина у себи гледа наставак те Кијевске Русије а Русију сматра њеним каснијим фалсификатом, док данашња Русија сматра себе наставком древне Русије а Украјину – вјештачким пројектом насталим у 20.вијеку ради разбијања Русије. Симболи заједништва углавном не обједињују та два гледишта већ их разједињују, мада, треба истаћи: руска историја и осјећај идентитета склонији су да прихвате Украјинце као саставни дио свога идентитета, док обратно не важи. Лавра се у том спору налази као стварно мјесто симболичког сукоба.
Имовина на реверс
Како је настао овај актуелни сукоб између украјинске власти и УПЦ?
Тај проблем је настао од момента када су, почетком деведесетих, разне групације украјинских шовиниста почеле да роваре по Украјини и организују неканонске псеудоцрквене организације које су сецесионистичке власти радо подржавале, јер су на црквеном плану чиниле оно што и оне, само на политичком – одвајале Украјину од Русије. Међутим, ти процеси су нагло убрзани након 2019. и давања „аутокефалије“ такозваној Православној Цркви Украјине. То тијело су сачињавале до тада зараћене неканонске групације које су држава, фанарска патријаршија и америчка дипломатија окупиле како би сада имале инструмент против канонске УПЦ. Како је Лавра 1926. одлукама совјетских власти одузета Цркви, а потом само „уступана“ Цркви на сваких десет година, чекало се да истекне последњи десетогодишњи „реверс“ канонској Цркви да би се онда лавра њој одузела и „уступила“ неканонској ПЦУ.
Ви сте били тамо више пута: како изгледа свакодневни живот свештенства и монаха у Лаври? Да ли је то више верски или туристичко-музејски центар?
У Лаври сам боравио релативно често у периоду од 2013.до 2017. године. Лавра је огроман комплекс који није лако описати – на истом мјесту су богословске школе у којима се уче будући свештеници (и семинарија и академија, са око 300 полазника). Затим је ту манастирско братство са око 200 монаха, администрација УПЦ – митрополија кијевска, сједиште Одјељења за спољње послове итд. Како је Лавра окружена зидинама, у њу се практично може ући на два мјеста од чега се једно користи највише. Иако Лавру свакодневно обилазе хиљаде људи, треба знати да је код свих источних Словена однос према светињама битно другачији од онога на Балкану. Када дођу до Лавре, вјерници се умире, жене обуку мараме и шалове, смире се покрети, људи се посвете светињи коју ће да посјете. Прелаз из световног у свето и назад много је оштрији него код нас. Тако да буке у лаври никад нема – и зато сцене бубњева и разгласа које постављају радикали који желе да отму лавру тако одскаче од свега на шта смо код Лавре навикли.
Вартоломеју на душу
Које грађевине су тамо најлепше или најстарије очуване, ако је највредније за вернике?
Најстарије су пећине које су организоване у два комплекса – ниже (доње) и горње пећине, у којима су заиста некада живјели монаси, а данас се тамо чувају мошти преко 220 светитеља који су живјели од 10. до 20. вијека. Све што постоји наставак је тог живота и светости. Осим њих, у Лаври се налази неколико лијепих цркава, а такозвани „трапезни“ односно централни храм Св. Антонија и Теодосија Печерских представља нарочито величанствен и важан храм.
Ако је Лавра нека врста престонице источно-словенског православља, има ли Србије и наше цркве присутне тамо?
Српски народ тојест српска црква је присутна у Кијеву кроз светитеље који су одржавали везе од самих почетака постојања Лавре и Кијева до данас. У Кијевској духовној академији се прославља празник „Сабор свих светитеља – дипломаца кијево-печерских“ а међу њима се налазе Св.Серафим Дајбабски и Св. Доситеј Загребачки, обојица кијевски ђаци и српски и свеправославни светитељи. У Лаври су увијек и поклоници из српских земаља и понеко од наших студената.
Има ли овај случај са Лавром некакве сличности или последице у будућности за СПЦ на Косову и Метохији?
Можемо да претпоставимо да ће технологија отимања Лавре која је разрађивана и у Црној Гори (гдје засад није имала успјеха), бити примјењивана свугдје тамо гдје власти имају подршку колективног Запада и потребу да Цркву отргну од осталих помјесних Цркава, а нарочито од њихових сопствених предања. С обзиром да је АП Косово и Метохија под окупацијом НАТО –а, а многи наши манастири и цркве директно изложени мржњи локалног становништва, можемо предвидјети неки облик покушаја отимања како би се заокружила „државност“ окупиране покрајине.
Какву улогу има Васељенски патријарх у овом раздору?
„Васељенски патриајрх“ не постоји – постоји Црква која друге назива сходно именима држава у којима дјелују па је онда ту заједницу могуће звати само Црква Турске или Истанбулска патријаршија. Она се 2018. директно умјешала у украјинско питање онда када је „признала чин“ људима који уопште нису имали чин у Православној цркви да би затим створила себи и колективном Западу лојалну али неканонску „Православну Цркву Украјине“. Цјелокупно насиље над канонском Црквом иду и патриајрху Вартоломеју на савијест и душу.
Паклени план
Наногице за свештенике и епископе уУкрајини – зашто када је пре годину дана УПЦ чак и раскинула директне везе са руским патријархом?
Било шта што би канонска УПЦ учинила неће задовољити украјинске радикале, јер њих не интересује да ли неко воли Украјину, већ искључиво да ли мрзи Русију односно мјера љубави према Украјини се данас огледа у мјери мржњи према Русији.
Какав је однос грађана у Украјини према вери и цркви и какве су разлике између УПЦ и ПЦУ у учењу и пракси, колико су блиске Ватикану или Москви?
Вјерујући народ, дакле, људи који знају шта је Црква и иду у Цркву у огромној већини су присталице канонске УПЦ, али црквени људи и они који за себе тврде да су православни нису иста ствар – маса људи који се на неком плану сматрају и православним, али не иду у Цркву и не знају ништа о вјери, представљају „вјернике“ ПЦУ. Одатле и такве сцене вјерника који иду у своју, канонску Цркву, да би их људи који у њу не иду избацили из њихове цркве, и уз помоћ полиције преотели и закључали.
Коначни резултат свих ових процеса поједини актери и сами истичу на сљедећи начин: најприје обједињавање „украјинског Православља“ (силом или милом), затим обједињавање са унијатском, Украјинском грко-католичком Црквом, а затим и обједињавање Ватикана и Истанбула (и свих оних који би их слиједили) јер би они већ били заједно у Украјини.
Чујемо да кијевски верници бране лавру – како бране толики простор?
Брани се главни улаз у Лавру. Радикали за сада покушавају да сталним притиском умање присуство вјерника. Постављена је бина, организовано пиће, звучници, забава за инструментализовану и грогирану омладину која ставра буку, омета улаз у Лавру, провоцира људе који долазе и сакупља радикале. За сада се није покушао озбиљан јуриш. Друга техника која се примјењује јесте отимање једне по једне зграде унутар лавре – тако су већ „враћене држави“ зграде „Музеја доњих пећина“ чиме се заправо онемогућава улаз у пећине и поклоњење моштима.
Како би по Вама требало решити овај сукоб око Лавре, а како предвиђате да ће се ствари догађати?
Сукоб би се сам примирио и нестао када би политички фактори оставили канонску Цркву на миру – што се од 1992. до данас никада није десило, чак ни за вријеме „проруских“ предсједника Украјине. Ипак, то се неће десити. Ратна ситуација ће само још више радикализовати ситуацију и повећавати страдање.
Миколај Данилевич
Проблем је вештачки створен
Други наш саговорник је протојереј Миколај Данилевич (46), родом из регије Ровно на западу Украјине, који је тренутно заменик шефа одељења за односе са другим црквама Украјинске Православне Цркве. Истовремено је и парох Цркве свети Спиридон у Кијеву. Теолошке студије завршио је у оближњем Почаиву, а потом је студирао и у Италији, Грчкој, Русији и Француској. Осим украјинског одлично говори и језике поменутих земаља у којима је студирао. Прилично је упознат са дешавањима и у нашој земљи и на Балкану генерално.
Колико људи живи и свакодневно ради у Ларви?
И сада као и пре добро познатих догађаја, насилног избацивања, тамо живи око 220 монаха и искушеника, око три стотине студената теолошких школа, а још стотинак људи ради у Лаври, у различитим канцеларијама, као обезбеђење, чистачи…
Какав је статус Лавре сада, ко се брине о том простору?
Тренутно је Лавра и архитектонски споменик у власништву државе и мушки манастир Украјинске Православне Цркве. Грађевине припадају држави у лику Министарства културе. Такав положај је заоставштина совјетске прошлости када су комунисти одузели Кијевско – Печерску Лавру од Цркве, а украјинске власти је никада у потпуности нису вратиле, само су дозволиле да монашка заједница изнајмљује од државе сопствену имовину. Сада држава жели потпуно да преузме ту имовину, избаци монахе одатле и поништи досадашње уговоре. По украјинским законима тај уговор се не може раскинути једнострано, већ се мора ићи на суд. Нико из Лавре не може да буде избачен док се такав поступак не оконча.
Како се догодило да је прошло готово сто година откако су комунисти отели Лавру, а да Украјинска Православна Црква није успела да је поврати?
Разлог је што се реституција, повраћај имовине својим власницима па и црквама, након пада комунизма, није догодио онако како је требало. Добили смо право коришћења објеката у, али не и потврду да је отета имовина власништво наше цркве или било које верске заједнице регистроване у државном регистру. Како се Украјина ослобађала комунизма, улице у њеним градовима су мењале имена, враћани су им некадашњи називи, али имовина није враћана. Ми не говоримо само о Лаври већ и о бројним манастирима и црквама широм Украјине, тако да је садашња ситуација резултат нерешених проблема које је створио совјетски режим.
Да ли се живот у Лаври променио још 2014. када је Русија освојила Крим или сада, са ратом у целој земљи?
Гледано споља, живот у Лаври се није променио. Људи се моле, литургије се одржавају, студенти уче, монаси раде свој посао служећи Бога и пружајући утеху људима који по њу долазе. Митрополити Онуфрије свакодневно ради овде у свом кабинету. Синод такође. Истина, улаз у Лавру тренутно има ограничења, полиција стоји испред и проверава документа онима који би да уђу, а то могу учинити само пешице, улазак колима није дозвољен. Црква је одраз Божјег краљевства које ће једног дана бити створено. Црква је место вечности, мира и спокоја. Са друге стране, потребе људи и њихови животи су се променили. Те потребе су разлог који воде људе у Лавру. Према подацима Међународне организације за миграције, од почетка рата више од половине Украјинаца је изгубило приходе, готово исто толико је изгубило посао, а свака трећа особа је напустила свој дом. Из сваке украјинске породице је неко на ратишту, многи тугују за онима који су страдали на фронту или у својим градовима због сталног бомбардовања. Само у једном дану 8. маја Русија је бомбардовала десет области у Украјини и том приликом је погинуло троје људи, а 28 је било рањено. На жалост, људи се навикавају на такву ситуацију, иако сваки дан доноси нове жртве. Рат је људе учинио друштвено и економски веома слабим и зато све више њих долази у Лавру, да се моле и нађу духовни ослонац и подршку.
Верници се не плаше да дођу у Лавру под опасадом?
Не, уопште. Прво, они тиме не крше законе ове земље, већ бране уставно право на задовољење верских потреба. Друго, они у Лавру долазе да се моле и покажу своју подршку монасима.
Како видите будућност овог светог места?
Овај проблем са Лавром створен је вештачки. Не постоји законска основа да се монаси избаце из Лавре. Случај је сада на суду и све ће зависити од њихове одлуке. Држава не може да организује монашки живот у манастирима, само монаси то умеју. Ми смо убеђени да у Лаври треба да се настави монашки живот, да не треба од ње стварати музеј, као што је то била у совјетско време. Министарство културе и држава треба да брину о музејима, а Црква о манастирима и светињама, свако треба да ради свој посао.
Пише Срђан Јокановић