Холивудска глумица је прву улогу играла са шест година, прославила се филмовима о Спакдермену, а у последње време вешто балансира између мајчинства и каријере. Понекад игра и са мужем, глумцем Џесијем Племонсом, а пре четири године била је номинована за Оскара поводом роле у вестерну „Моћ пса“. Присуствовали смо јавном разговору пред публиком који је одржала у децембру у саудијском граду Џеди
Ово је био један од најчуднијих представљања из програма „Разговор са…“ који су се одиграли на последњем Црвено Море филмском фестивалу. Познати редитељи и глумци долазили су у децембру на овај фестивал, било са својим новим филмом, било са тежином коју имају захваљујући богатим каријерама. Међу овим другима била је Кирстен Данст (43), жена која има шта да каже и очигледно је била врло рада да то и учини. Међутим, водитељка разговора била је нека локална глумица или редитељка из саудијског града Џеде која је толико себе стављала у први план да су се посетиоци често погледавали између себе у стилу „да ли је ово нормално?“. Чак је узела „банку“ и почела да прича о свом одрастању, тешкоћама, каријери како би гошћи објаснила колико си њих две „сличне“ и како је разуме као жену и глумицу. И то је трајало. То је била исповест, а не пет минута дуг увод у одређено питање. И то се понављало.
Те делове сам избацио и оставио оно што је било занимљиво, жалећи што чак ни ми из публике касније нисмо имали прилике да јој поставимо толико питања које смо желели.
Уместо увода који водитељка није направила, а било би ред према сваком госту, споменућемо да је Кирстен Данст дебитовала на филму са свега шест година, у једном делу омнибуса „Њујоршке приче“ Вудија Алена, а имала је тек једанаест када је стекла светску славу улогом у хорору „Интервју са вампиром“. Од тада до данас, Кирстен Данст изградила је каријеру која обухвата више од педесет филмова – од суптилних, ауторских остварења до светских хитова попут неколико наставака „Спајдермена“.
Софија као сестра
Рођена је 30. априла 1982. у Поинт Плезанту, у савезној држави Њу Џерси у мешовитој породици: њена мајка Инез је Американка шведског порекла, а отац Клаус је Немац, а развели су се када је њихова ћерка још била дете. Пред камером се нашла већ са три године, као дечји модел и лице телевизијских реклама – прва је била за житарице „Кикс“. Прву добру критику (од „Њујорк Тајмса“) добила је за улогу бессмртног бића заробљеног у телу детета. „Мала вампирица са великом будућношћу“, тако је описао поменути лист. Кирстен се данас сећа да је до те улоге водио дуг и напоран пут: „Било је десетак аудиција и безброј пробних снимања. Стотине девојчица су желеле ту улогу“.
Мала вампирица је постала велика глумица које се сећамо из филмова као што су „Мале жене“ са Сузан Сарандон, „Смрт невиних“ Софије Кополе, „Меланхолија“ Ларса фон Трира који јој је 2011. донео награду као најбољој глумици на фестивалу у Кану. Наравно, тинејџери широм света су је обожавали као девојку Спајдермена, а у новије време стигла јој је и прва номинација за Оскара поводом улоге у савременом вестерну „Моћ пса“ редитељке Џејн Кемпион.
У приватном животу, глумица је у браку са колегом Џесијем Племонсом, са којим има двоје деце. Њихова сарадња није само породична већ и професионална – заједно су играли у више пројеката, укључујући серију „Фарго“ и филм „Моћ пса“.
И ево делова разговора са глумицом одржаног на фестивалу у Џеди.
Са три године имали сте агента, са шест прву улогу: како је изгледало одрастати у филмској индустрији?
– Док сам одрастала, уједно сам учила и шта волим, али све се то дешавало изнутра, готово неприметно. Имала сам срећу да кроз рад стичем искуства која су ме обликовала, а да тога у том тренутку нисам ни била свесна. Рецимо, радила сам са редитељком на филму “Мале жене” када сам била веома млада, одмах након “Интервјуа са вампиром”. Тако сам од самог почетка била изложена женским ауторкама и никада ми није пало на памет да то није уобичајено. Све те ствари су се у мене уградиле врло рано. А онда је дошао и рад са Софијом Кополом на филму „Смрт недужних“, који је за мене, као 16-годишњакињу, био изузетно значајан. У послу где се често инсистира на изгледу и његовим променама пред камером, она је једноставно волела моју природност. Оно што су други желели да промене код мене, она је видела као лепоту и аутентичност. За девојку тих година, имати некога коме се дивите, а ко вас тако види – то вам даје огромно самопоуздање. Нисам имала старију сестру, тако да је та подршка за мене била драгоцена. Није то било неко наметљиво самопоуздање, већ тихо уверење које сам носила у себи и које ме је, чак и несвесно, одржало током одрастања у овом послу. Софијина мудрост и аутентичност ме је усмерила ка другим људима од којих сам касније учила. Кроз те односе почела сам да формирам сопствени укус – шта волим, са ким желим да радим, какве филмове желим да снимам. Занимљиво је када кренете као дете: постепено откривате шта вам прија и, на крају, то постаје правац у ком се крећете. Могла сам лако да одем у једном правцу, али сам изабрала други. Снимила сам „Спајдермена“, а потом и „Марију Антоанету“, опет са Софијом Кополом. Нисам желела да се укалупим, рецимо у романтичне комедије. Све то сам морала да схватим док сам била под рефлекторима, што је прилично необична позиција.
Испред свог времена
Публика има утисак да вас познаје јер вас гледа од детињства. Шта је оно што о вама не зна?
– Почела сам још раније него што људи мисле – већ са три године, кроз рекламе и дечји моделинг у Њујорку. Постојао је период у мојој каријери када сам осећала да радим како бих удовољила другима. У једном тренутку схватила сам да то мора да се промени. Почела сам да радим са једном глумачком менторком коју веома ценим, а која користи метод рада са сновима. То подразумева да пре спавања пишете писма свом лику, а онда бележите снове и касније их тумачите и примењујете у раду. На пример, док сам радила на серији „Фарго“, сањала сам цртани филм „Скуби Ду“, не знам зашто. Када смо анализирале сан, схватила сам да ме асоцира на њихов специфичан, помало неспретан ход јунака тог цртаћ и то је постало део физичког израза мог лика у серији „Фарго“. То је једноставан пример, али суштина је у томе да пронађете шта из своје подсвести можете да донесете у улогу. Такав рад није важан само за глумце, већ и за редитеље и писце – за све који учествују у стварању приче. Волим тај тимски процес, ту размену искустава из које настаје јединствена визија. То људе повезује на много дубљем нивоу. Рецимо, на филму „Моћ пса“ у режији Џејн Кемпион, ја и Џеси Племонс радили смо са једном менторком, док су Бенедикт Камбербеч и редитељка имали другу – али сви смо радили са сновима. Исто тако, редитељи попут Дерека Сијанфранса или Софије Кополе користе сличне методе.
Рад са сновима је нешто тако лепо, имати инструмент или алат који можете користити да прича буде боља, да ви будете бољи. Који су тренуци у којима нисте имали ове алате?
– Наравно. Посебно су глумице често у позицији да удовољавају редитељима, који су најчешће мушкарци. И ја сам прогутала много тога – нисам увек говорила шта мислим, јер сам осећала да немам довољно моћи. Али, то је део одрастања, у било којој професији. С друге стране, увек сам имала контакт са „стварним животом“. Ишла сам у обичне школе, имала сам најбољу другарицу ван овог посла. Та дистанца ми је помогла да не помешам приватно и професионално, што многи људи раде. За мене је глума пре свега уметност – не статус. Данас сам у годинама када могу да будем поносна на оно што сам постигла, без лажне скромности. И што сам старија, осећам већу слободу у раду – то је заиста ослобађајуће. Све што прођете и научите у животу обликује вас. Не знам да ли бих нешто мењала. Увек сам имала неки унутрашњи компас, нисам улазила у деструктивне ситуације. Била сам добра према себи. Када се „Марија Антоанета“ појавила у биоскопима, критика га није разумела – углавном су то били старији мушкарци који су писали критике. Понекад људи квалитет препознају тек касније. Филмови такође „сазревају“, а онда их нове генерације откривају, као што се десило са „Маријом Антоанетом“ и „Смрћу недужних“. Изгледа да сам била испред свог времена када сам препознала добре улоге и добре филмове.
Научила сам да чекам
Да ли је снимање филмова и даље узбудљиво?
– Искрено, није забавно у класичном смислу. То је сложен, исцрпљујући процес који вам узима много времена и одваја вас од породице. Али, сваки филм је свој свет – зависи од редитеља, од глумаца, од метода рада. Управо та разноликост га чини занимљивим. Људи често мисле да сте ви заиста лик који играте. Дешавало ми се да ме мушкарци не воле због улоге у којој су ме гледали, а онда се изненаде када ме упознају. То је занимљиво јер публика нас види кроз визију редитеља. Ми дајемо материјал, али они бирају и обликују коначну слику. Зато ми је важно с ким радим – јер је то моје време, а време је највредније што имам.
Који вам је филм из вашег опуса најближи срцу?
– Вероватно „Меланхолија“. Приказ депресије је изузетно тежак, а редитељ Ларс фон Трир је то урадио на невероватан начин. Осећала сам се сигурно, као да радимо нешто интимно, далеко од очију јавности. Сарађивала сам у том филму са глумцима као што су Стелан Скарсгард и Шарлот Ремплинг које много волим и ценим, и све је било мирно и удобно за нас глумце. Нисам размишљала о публици – и то је било једно од снимања са најмање притисака у мојој каријери. Слично сам се осећала и недавно када сам радила нови филм са Рубеном Остлундом који ускоро треба да се појави у биоскопима.
Више немате страх од улоге, неуспеха, снимања…?
– Раније сам изгарала и нисам могла да одржим ту енергију. Ишла сам у школу, снимала филмове истовремено и осећала као да сталоно идем напред-назад. Али, сада сам у позицији у којој могу да сачекам, да сачекам док не будем желела да радим. И имам двоје деце, тако да уживам у томе да будем мајка и да само чекaм пројекте који заиста значе нешто за мене. Родитељство ме је потпуно променило. Донело ми је већу слободу и мање страха у глуми – што је огроман дар. Такође ме је научило да овај посао није најважнија ствар на свету. Када радим, дајем максимум, али више не осећам притисак као раније. У овој индустрији лако можете изгубити равнотежу, али имала сам срећу да сам се окружила добрим људима – пре свега својим супругом – који ме држе приземљеном. И научила сам да чекам. Понекад је најбоља одлука не радити ништа док се не појави прави пројекат. Ако желите дугу каријеру, нарочито као жена, морате пажљиво да бирате. Што се страха тиче, не верујем у одлуке које се доносе из страха. Да бисте били слободни, морате бити опуштени. Када дођем на снимање, долазим потпуно спремна, често и прва у екипи – и та припрема ми даје самопоуздање и слободу да експериментишем.
Како се одвајате од улога?
– Имам свој мали ритуал: на крају снимања напишем поздравно писмо лику и тако се опростим са њим. Не носим улоге кући. Тамо сам мајка. Никада са децом не говорим на акценту који евентуално има мој лик, осим уколико их то не забавља. Наравно, понекад остају трагови – и код мене и код мог супруга – али то је део посла. Важно је знати како да се вратите у стварност. Траје секунд да се прилагодите од рада до куће. Али мислим, радим то толико дуго, брзо се враћам у стварност и уживам у томе.
Редитељ је најважнији
Какве успомене носите са снимања „Интервјуа са вампиром“ где су главне улоге играли Том Круз и Бред Пит?
– Имала сам једанаест година и сећам се да су ме сви третирали као малу принцезу. Било је време Божића, а Том је донео предивну окићену јелку у моју гардеробу. Данас се филмови више не раде на такав начин. Снимали смо у Њу Орлеансу, Паризу и Пајнвуд студијима крај Лондона, и заиста је деловало као нешто епско. Данас би користили зелени екран ради илузије спаљеног села, а они су саградили село и заиста га спалили. Била је то права ствар, тако да осећам да сам била део краја једне ере одређеног начина снимања филмова.
Од када се појавио покрет „И ја такође“, да ли мислите да су ствари постале боље за глумице, и да ли мислите да су мушки режисери и глумци схватили поруку покрета, и да ли су ствари напредовале?
– Осећам да људи дефинитивно више не могу да пролазе са тим што су раније могли, то је сигурно. Сви сада имају око на томе, тако да мислим да је то много безбедније окружење за све нас.
Да ли сте недавно нешто ново научили на сету или у вашем процесу што вам доноси радост у процесу или у раду?
– Увек постоје мале ствари које понесете са собом из сваког пројекта. На пример, на последњем филму радили смо веома дуге сцене и у једном тренутку сам схватила да је најбољи начин да скинем притисак са себе – да се у потпуности фокусирам на партнера. Не размишљате о себи, не анализирате шта радите, већ сву пажњу усмерите на другу особу – на њене покрете, поглед, чак и најситније детаље. То вас ослобађа. Волим да проналазим нове начине да себе инспиришем. Шта год да вам падне на памет – искористите. Ваш ум је ваш најважнији алат. Свака асоцијација може постати део улоге, ако је прихватите као дар.
Када је у питању снимање филма, који део вам се чини највреднијим?
– Када нема ега. Када нико не долази са унапред зацртаним решењима, већ заиста слушате једни друге. Тада сцена почиње да личи на стварни живот – а то је оно чему тежите. Наравно, не раде сви на тај начин. Али за мене су најлепши тренуци када осетим ту размену. Рецимо, тако је када снимам са мојим мужем или, рецимо, када сам радила са Данијелом Брулом било је као да летите заједно кроз сцену. То је највредније искуство.
Знајући да ваш муж игра улогу у филму, да ли је то још један разлог да је прихватите?
– Не, мој први критеријум је увек редитељ. Није важно да ли је дебитант – напротив, први филмови често имају посебну енергију. Глумци су други фактор, али ме подједнако привлаче и људи од којих не очекујете много – они који вас изненаде. Чак и они који имају репутацију „тешких“ могу бити занимљиви за сарадњу. Трудим се да будем отворена, али и да задржим дистанцу која ми омогућава да посматрам и учим, без личног оптерећења.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: Гети Имиџис