Књига “Повратак у Необузданиј у идруге приче за слатку ноћ”, коју су приредили Вулканчићи бренд Мунцхмаллоw, јединствена је по ауторима које окупља, садржају, алии по чињеници да је део од продаје књиге усмерен на опремање дечјих библиотека широм Србије.
Када су аутори у питању, листа заиста обећава. Аутори прича у овој збирци, које се због маштовитости могу назвати и бајкама, су: Иван Токин, признати И награђиван иаутор књига за одрасле, Јована Кешански, такође писац књига за одрасле, Душан Пејчић, аутор добро познатих књига за децу и тинејџере попут књиге “Мушки дневник”, СташаВукадиновић, ауторка популарног серијала за децу о девојчици Сташи, Богдан Стевановић, инфлуенсер познат под називом Блогдан, као и Стефан Тићми И РанкоТрифуновић, такође познати писци И креативци. За надасве занимљиве илустрације у књизи заслужна је Андреа Глигоријевић.
Међу ауторима је иЈ елена Јовановић, која је написала причу “Повратак у Необузданију “ према којој је књига названа. Јелена иначе на блогуТасхОнЛасх пише за одрасле И децу о свом детињству, а мама је девојчице и дечака које описује као „креативне уреднике свог живота“.
Ваша прича “Повратак у Необузданију” има модерне елементе али стилски припада, да тако кажемо, традиционалном приповедању. Ипак, деца је лако прихватају. Да ли то указује да није тачна теза да се савремене и претходне генерације много разликују?
-Генерацијски јаз ће увек бити присутан, али заједничка нит која нас повезује је детињство. Бити дете, некада и сада, суштински није толико различито. Деца су одувек волела да маштају, да слушају приче, да причају приче и да кроз њих уче о свету. Верујем да треба чувати традицију, пустити је да се увуче у поре модерног времена, да слободно дише да је не изгубимо.
Много и често се говори и о томе да деца више не читају. Да су читање заменили игрицама и другим занимацијама у дигиталном свету. Са друге стране продукција књига за децу је велика. Како то објашњавате?
-Из властитог искуства родитеља видим да су фокус и пажња знантно скраћени. То је велики изазов за родитеља. Како у мору садржаја и хиперпродукције пронаћи нешто вредно и обузимајуће за децу да му се посвете, одвоје време, ментално ангажују док, рецимо, читају књигу. Данас динамика аутопилота диктира темпо. Доживљавам то као намерно губљење у времену и простору. Некада смо уз књигу бежали у друге временске димензије и ћошкове, а данас кроз бесциљна лутања на интернету. Наравно, нисам толико искључива да сматрам да је сав садржај на интернету неадекватан. Треба научити децу да све посматрају кроз призму критичког осврта, да искористе оно позитивно, а у ходу усвоје манир уживања у истраживању кроз књиге и учењу.
Пише Светлана Прерадовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању