Поводом 90 година од пишчевог рођења издавачка кућа „Архипелаг“ објавила је „Књигу о Данилу Кишу“ коју је приредио Гојко Божовић. Доносећи избор најважнијих текстова великих светских писаца о нашем писцу, ова књига представља кратку историју виђења и значаја Кишових дела на нивоу светске књижевности, као и угледа аутора
Занимљиво је да се развој критичке мисли о делима и опусу Данила Киша може поделити у три фазе, како се то разазнаје у овој књизи. У првој од њих, Кишов међународни углед настајао је захваљујући преводима пишчевих књига које је пратила књижевна критика. У другој фази, која траје од пишчеве смрти 15. октобра 1989. до половине деведесетих, преовладавају сећања савременика на Киша као књижевну и јавну фигуру, као и на читања његових књига.
Од почетка овог века почиње трећа фаза сагледавања нашег писца као већ значајног имена у светским оквирима. О његовим књигама се говори у ширем контексту развоја европске и светске књижевности. Целовити, проблемски есеји осветљавају основе Кишове књижевности, а неретко она добија и јасан оквир историјске поетике упоредним читањима Кишовог опуса или појединих његових сегмената са великим делима модерне и класичне светске књижевности. Потврда Кишове међународне репутације препознаје се и у томе што Киш постаје књижевни јунак у делима својих пријатеља из света литературе, али и његових књижевних настављача који пишу на различитим језицима.
У „Књигу о Данилу Кишу“ укључен је избор текстова познатих светских писаца написани у временском размаку од преко четрдесет година. Први текст је настао почетком 1980. године, а последњи (објављен у овој књизи) написан је 2021.
– Текстова о Кишу има веома много – каже песник, есејиста и издавач Гојко Божовић. – Није их било неопходно уврстити све у једну овакву књигу да би се створила поуздана и релативно заокружена слика Кишове међународне рецепције. Ова књига почива на идеји избора, што је у сагласју с личношћу и схватању писања самог Киша који је у језгровитости исказа и у праву на избор налазио једно од својих најдубљих утемељења. Полазећи од руководног начела књиге (есеји, критике и записи писаца, а не академски радови), текстови најпре прате одјек појединачних пишчевих књига, потом њихов књижевно-историјски и културно-историјски контекст у токовима модерне светске књижевности, потом постепено уобличавање Кишовог књижевног и људског лика у сећањима савременика и пријатеља, као и одјек његовог књижевног поступка и његове књижевне фигуре у савременој светској књижевности. Академски радови о Кишу захтевају посебно истраживање и посебну књигу. Као што би и избор текстова о Кишу насталих у контексту српске књижевности изискивао посебну књигу.
Издвајајући текстове сећања Кишових пријатеља и савременика, Божовић наглашава:
– Текстови увек говоре најмање три ствари. Најпре о теми због које су написани. Потом о времену у коме су написани. Напокон о аутору који их је написао. Говорећи о трајности пишчевог присуства, ови текстови не говоре само о Данилу Кишу и његовој литератури. Они говоре о неколико типова рецепције који се се развили из читања и тумачења Кишове књижевности: од аутономије књижевности до логорске књижевности 20. века, од породичног романа до критичке књижевности, од слике историје до идеје Средње Европе, од историјске конкретности до оживљавања „потонулих светова“, од документарне књижевности до сусрета с најдубљом личном стварношћу.
Сећања Кишових савременика, од животних пријатеља до оних који су га срели неколико пута, исказују неколико заједничких топоса: Кишова харизматичност, неодољивост и омиљеност, оданост пријатеља и прикривена крхка нежност, осећање књижевне мисије и иронија с којом се лакше живело у колоплетима историје и личног живота. Међу ауторима текстова у овој књизи налазе се: Јосиф Бродски, Надин Гордимер, Клаудио Магрис, Милан Кундера, Јозеф Шкворецки, Синтија Озик, Петер Естерхази, Ђерђ Конрад, Дерек Волкот, Енрике Вила-Матас, Анџеј Стасјук, Сузан Сонтаг, Хавијер Серкас, Јулијан Корнхаузер, Вилијам Волман, Анђела Картер, Исмаил Кадаре, Светлана Бојм, Хуан Гојтисоло, Чарлс Симић, Алеш Дебељак, Кристијан Салмон или Иштван Ерши.
Док Сузан Сонтаг назива Киша „…песником у прози и принцем резигнације…“, Алеш Дебељак истиче да је Киш „знао да пише тако да би занемели и анђели“. Кристијан Салмон наглашава да се Кишов живот „поклапа са историјом Европе у другој половини прошлог века“. На сличном трагу је и Надин Гордимер:
– Данило Киш сигурно мора бити препознат као најбољи из те изузетне групе источноевропских писаца, геније одређеног времена, искуства и места.
По мишљењу Јосифа Бродског „Гробница за Бориса Давидовича“ је „истински драгуљ лирске прозе“ и „најбоља књига написана на европском континенту у послератном периоду“.
Клаудио Магрис опет издаваја Пешчаник:
– „Пешчаник“ је несумњиво његово ремек-дело. Ретко је једна књига успела да изрази ту страховиту, подмуклу способност зла да расте у сваком од нас, да постане наша природа.
С.Ј.