Савета Вујошевић, моја баба по мајци, била је једно од шесторо деце Марије и Вукашина Жугића, родитеља постхумно одликованог јунака, из братства Новаковића са Жабљака. Моја нана је цео свој живот, јединствени и страшни, одживела „мушки“, како се то у народу каже. Слушала сам је у детињству како са поносом прича о страдалој браћи, борцима у Другом светском рату. Посебно је живела са сећањем на брата Божидара, најдражег њеног заштитника из младости, који је храбро дао живот, не допустивши предају свог пука фашистичком окупатору, што га је обележило као хероја чак и од стране неких високих официра Трећег рајха, који су наводили да „војска којој припада овакав представник, треба да буде веома поносна“.
Нана је често сањала браћу и то је волела да препричава. Чини ми се да сам посебно поштовање према сновима, управо наследила од ње. На зиду њене спаваће собе биле су слике породице, предака, јунака, прадеде са мајчине стране, војводе Трипка Џаковића (српско-турски ратови), као и страдале браће, чак четворице… Ко год је долазио у тај дом, био је уведен у овај мали храм успомена, а она је штапом показивала, редом, док год је била жива. И увек је имала неку нову причу, успомену, а свака је била и поносна и тужна. Једном приликом ми је рекла да је, по погибији првог брата Божидара, у ужасу који ју је задесио, некога упитала – шта још може да јој се деси, а да је горе од губитка брата. А онда, у неколико наредних ратних година, изгубила је и преосталу тројицу браће, као и сестру од тетке. И све то преживела.
Као дете нисам могла да уђем у дубине њеног бола, а и њено држање било је такво да не изазива сажаљење. Црнину није носила, барем од када је ја памтим. Оно чега сам била свесна, била је њена велика снага да издржи све, прво као ћерка и сестра, а касније и као мајка троје деце коју је извела на пут сама, без мужа, којег је такође изгубила у ратним условима (отишао за краљем на пут без повратка). Доживљавала сам је као расадник животних мудрости. Све тајне живота које ми је откривала, остале су ми у глави као велике истине, које сви, током одрастања и сазревања, лагано схватамо као тачне и чувамо их као успомену на онога од кога смо их добили.
О хероју поручнику Божидару Жугићу није се много писало. Због тога што није припадао ниједној страни у рату, осим војничкој и патриотској, био је остављен по страни, деценијама. Зна се да је показао изузетну храброст не дозволивши да се његов комплетан пук, без отпора, преда мађарском окупатору. Иступио је у име неколицине сабораца који су се томе успротивили, супротставио се чак и свом надређеном официру, и после краће расправе у коју је био укључен и преводилац, обратио се главнокомандујућем мађарском официру речима: „Да ли, кукавице, очекујеш нашу предају без борбе? Тако се не понашају југословенски официри и тако се не брани отаџбина!“ Потом је пуцао директно у његаа, а после тог немилог догађаја уследио је бруталан одговор окупатора. Већи део тог борбеног пука југословенске краљевске војске је стрељан…
Жугић има споменика, и то као ретко који учесник Другог светског рата, на једном је петокрака, на другом не. Мајка Марија је 1966.
године подигла споменик сину на мосту на Ђурђевића Тари у Црној Гори. Други је добио у месту Гложане недалеко од Бачке Паланке где је у трену, ради вишег циља, оставио своју младост.
Пише Милица Велимировић Пауновић, праунука Марије Жугић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању