Градитељ врхунских виолина
КО ЈЕ БИО БРАТ МИЛУТИНА МИЛАНКОВИЋ

У београдским књижарама и антикварницама могу се пронаћи књиге “Италијанска граматика” или “Виолина, њена историја и конструкција” аутора Богдана Миланковића, али скоро нико неће помислити да је писац ових дела уствари млађи брат научника Милутина Миланковића.

У књизи “Сећања”, у својим аутобиографским записима, Милутин на много места помиње брата Богдана, па ту можемо уочити њихову блискост и радознали дух.

Између осталог, Милутин је написао: “На летњи одмор 1910. у Даљ су дошли моја сестра близнакиња Милена и брат Богдан који је у међувремену завршио студије, положио докторат и добио посао професора реалке у Земуну. Окупише се убрзо ту и рођаци из Осијека и Београда, а у посету дође и мој нови друг Мика Алас са својом мајком. Михаило Петровић, најпопуларнија личност старог Београда, неустрашиви рибар, највећи део живота је провео на Сави и Дунаву, прокрстарио Атлантски и Индијски океан, али није умео да плива, па сам га позвао да га тој вештини научим. За Микин курс пливања припремили смо леп нов чамац, саграђен у Вуковару. Чамац је био везан ланцем уз обалу испод наше баште, њиме смо брат Богдан и ја свакодневно крстарили Дунавом, купали се и сунчали, а када Мика стиже, и он храбро уђе у воду, али само до колена. Клекнуо сам, испружио леву руку и рекао му да легне преко ње. У жељи да ме послуша, Мика окваси трбух и груди, па побеже главом без обзира, што није неко чудо јер се једанаест пута давио у Сави и Дунаву и увек се спасао јер му је судбина очито била наклоњена…“

Богдан Миланковић (1884 –1966) се родио у Даљу, пре тачно 140 година, 31. децембра, уочи дочека Нове године, када је Милутин имао само пет година.

Завршио је студије у Бечу и Паризу, положио је професорски државни испит за француски и италијански језик, а на Универзитету у Бечу промовисан је за доктора филозофије (подручје романске филологије) јуна 1909. Позив га је водио у Беч и Земун, па у Сарајево и Бањалуку.

Богдан је био интересантна личност, његова даровитост и немиран истраживачки дух одвео га је у “музичке воде”, па тако постаје стуб музичког и културног живота у Сарајеву, где је провео скоро цео радни век. Био је директор Сарајевске музичке школе у периоду 1923-1941, оснивач и председник Сарајевске филхармоније и дописни члан САНУ од јануара 1958. године (Одељење ликовне и музичке уметности).

Од раног детињства волео је музику, у Даљу је учио да свира виолину, а за време гимназијског образовања у Осијеку похађао је часове виолине.

У намери да напише књиге о виолини, њеној историји и конструкцији, сусрео се са недостатком адекватне литературе. Стога је након теоријског истраживања о томе како су стари мајстори израђивали виолине, а са циљем провере сопствених прорачуна, почео виолине да израђује сам, што је потрајало нешто више од две деценије упорног рада. Прву виолину је завршио у Даљу 1932, а у породичној колекцији их је сачувано око тридесетак.

Успео је дâ своје виолине доведе до ненадмашног звука, а добри познаваоци овог инструмента их сврставају у исту раван са Страдиваријевим виолинама. Током 22 године, израдио је 47 виолина и две виоле. Са израдом је престао 1951. када је сумирао све резултате практичних испитивања и отпочео рад на рукопису о историји и конструкцији виолине.

 

Извор: РТ Балкан / Марина Булатовић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању