Црква Светих апостола Петра и Павла код Новог Пазара, познатија као Петрова црква, један је од бисера наше културне баштине. Не само што је у њој крштен владар Стефан Немања, већ и због свог необичног изгледа и старости. Овај најстарији споменик црквене архитектуре у Србији подигнут је налик објектима из Приморја јер има основу ротонде са четворолистом, а претпоставља се да је подигнут у осмом столећу. Приликом прве фазе истраживања, шездесетих година прошлог века, у простору цркве нађен је илирски кнежевски тумул из петог века пре наше ере са безмало сто предмета од злата и ћилибара.
Е, када археолози закопају на таквом простору, узбуђење је велико. Тако је било и недавно када су стручњаци започели четврту фазу археолошких истраживања у порти храма. Убрзо по отварању нових ископа археолози су саопштили да су наишли на остатке још једног објекта као и на покретан археолошки материјал.
– Ово је први пут да ова заштитна истраживања спроводи Музеј Рас Нови Пазар – рекао је директор Музеја Фуад Баћићанин. – Ово је само једно у низу археолошких истраживања која спроводимо у сарадњи са археолозима и другим стручњацима из Археолошког института из Београда и стручни надзор представника Републичког завода за заштиту споменика културе.
Директор Баћићанин је подсетио да је прва фаза истраживања обављена од 1956. до 1962, друга од 1984. до 1988, а трећа 2004. године. После 16 година стручњаци су се поново окупили око Петрове цркве.
– У овој фази смо открили остатке једног објекта, ухватили смо његове габарите, али не можемо прецизно рећи када је изграђен, као ни када је грађевина престала да постоји, све док не обрадимо покретан археолошки материал– рекао је археолог Владан Видосављевић из новопазарског Музеја.– Открили смо и двадесетак гробова, јер се порта током времена користила као гробље. Стигли смо до нивоа средњовековне порте преко којег је лежало много слојева шута из времена када је црква била обнављана током 18. и 19. века.
Од покретног материјала нађени су новчићи и делови керамике, а стручњаци узимају на анализу све што би могло да им помогне да добију што више података о времену које је далеко иза нас.
– Иако су заштитна ископавања, покушавамо да дођемо до што више података – каже Угљеша Војводић из Београдског Археолошког института.– Поред керамике, новчића и других уобичајених налаза, узимамо и узорке земље, како бисмо сазнали да ли су постојале неке специфичне биљке, попут житарица, које су користили у исхрани. До сада смо углавном проналазили османске новчиће и оне које су ковани у Аустроугарској монархији. Новчићи су углавном пробушени, што значи да су се дуже користили пре него што су завршили у гробу.
И док се стручњаци окупљени око овог пројекта хвале да имају част што копају четврту фазу, запослени у алексиначком Завичајном музеју се радују што су на територији њихове општине археолози отворили сонду и започели истраживање неког локалитета после седамдесет година. Пре тога су на простору где се истражује урађена геофизичка истраживања, према којима је и начињен план ископавања. Реч је, иначе, о каснонеолитском локалитету Средње поље у атару села Брадарац. Локалитет припада Винчанској културној групи.
–Геофизичка истраживања су нам послужила да видимо распоред кућа у насељу које је било окружено са два система ровова и који су имали неку дефанзивну улогу – каже Драган Милановић, руководилац истраживања.– Значај овог налазишта је у томе што можемо проучавати начин живота људи који су у то време живели и градили. По плану се може видети постојање неке врсте капије, проласком кроз капију долази се до највеће куће. Такве су две, а остале су средње и мале величине. Истраживањем овог локалитета проучићемо начин друштвене и економске организације становника овог насеља .
На простору од седам хектара, на колико се простире локалитет, налазило се велико насеље. Куће су биле збијеног типа, између се налази простор за комуникацију, а стручњаци налазе и објекте који су имали спратну конструкцију. Највећи број кућа, односно остатака на које се наилази су у гарежи. Археолози подсећају да то није ништа необично, јер су становници кућа, када су у њима престајали да живе, домове спаљивали.
Пише О. Радуловић