Ирски глумац је прошлог месеца на два фестивала у Шпанији и Швајцарској представио своје две нове улоге у драми „Балада о малом играчу“ и телевизијској серији „Пингвин“ у којој је поновио истоимену улогу главног негативца коју је тумачио и у филму „Бетмен“. Пред публиком је говорио о сломљеним људима, тежини шминке и томе како је његова некадашња зависност од алкохола, цигарета и наркотика утицала на то што ради
За Колина Фарела (49), тумачење сломљених људи у његовим најновијим улогама – телевизијској серији „Пингвин“ и филму „Балада о малом играчу“ – представљало је прилику не само да зарони у нове емоционалне и физичке изазове, већ и да истражи необичан осећај „опседнутости“ који долази када глумиш под слојевима тешке шминке. У случају „Баладе“ и када се суочаваш са одјецима сопствене прошлости обележене борбом са зависношћу.
Говорећи недавно на филмским фестивалима у Цириху и Сан Себастијану, Фарел је наглас, пред публиком, размишљао о својој каријери, о ликовима које је играо и дубоко људским темама које се провлаче кроз његов рад – изолацији, самоуништењу, трансформацији и неухватљивој потреби за блискошћу.
У филму „Балада о малом играчу“, који потписује оскаровац Едвард Бергер, Фарел игра лорда Дојла, зависника од коцке који лута кроз казино-мегалополис Макао, град у Кини и некадашња португалска колонија позната по коцкарницама. Дојл је џентлмен високих улога коме понестаје среће и који се физички и психички распада.
„Он се налази на ивици лудила, што има и своје физичке последице,“ објашњава Фарел. „Нешто се дешава са његовим срцем што он не разуме – да ли је то анксиозност или нека срчана тегоба“. Попут мотора који стално ради у леру, лорд Дојл је непрестано анксиозан, пун енергије до усијања, обузет неком врстом маније рођене из очаја. Он живи у невероватно агресивном духовном и емоционалном вакууму, без икакве повезаности с другима – као и сви зависници, без обзира од чега, који на крају увек заврше у таквом стању“.
Напад на сва чула
Улога га је одмах привукла.
„Сценарио је био прелеп,“ каже он. „Био је тако динамичан и јединствен, ништа слично никад нисам прочитао. Или се препустиш док читаш, или не. А ја се увек препустим стварима које раније нисам истражио – просто зато што је забавно. Не волим када имам утисак да се у послу понављам, уме да ме депримира и да ми буде непријатно. Али, ово је било нешто сасвим посебно. Прогутао сам сценарио у једном даху. Ипак, док сам га читао, осећао сам неку мучнину, јер је филм изузетно гласан. Боје су сирове, све је бомбастично. Нема ничег суптилног у њему – то одмах могу да кажем. Читање сценарија било је као напад на сва чула“.
На конференцији за новинаре у Сан Себастијану, Фарел је још отвореније говорио о личним слојевима улоге човека кога уништава зависност.
„Мој однос са сопственом зависношћу сада је прилично добро документован, посебно у таблоидима, али не мислим да мораш да будеш зависник да би играо зависника,“ рекао је. „У Дојловом унутрашњем сукобу пронашао сам дивну полазну тачку за тумачење лика. Он не верује у сопствену вредност и себичан је до тачке одбојности. Још немам одговоре ни на једно питање из сценарија, имам само искуство пред камером са својим колегама. Што се припрема тиче, претпостављам да имам неки облик опсесивно-компулзивног поремећаја, који заправо добро функционише у глуми, јер можеш опсесивно да се бавиш ликом, да замишљаш његову прошлост и судбину“.
Иако се „Балада о малом играчу“ директно бави светом коцке, Фарел каже да је захвалан што се та врста зависности њега никада није дотакла. „Коцкање је једна бољка која ми се, хвала богу, никада није приближила. Драго ми је што могу да кажем да сам оштетио само тело и мозак због других врста зависности, али не и банковни рачун“.
Присетио се снимања у Макау, том „Лас Вегасу Далеког истока“:
– Занимљиво је било видети тамо велике играче. Улажу заиста озбиљан новац. Једног дана, иза сцене, један од менаџера ми је рекао: „Синоћ смо имали двојицу играча и кућа је добро прошла“. Питао сам: „Шта значи добро?”. А он ми је одговори: „После четири сата игре, били смо у плусу 24 милиона хонгконшких долара“.
Кад те живот сретне
За Фарела, филм је постао размишљање о људској тежњи ка срећи и илузији среће. „Прилика је увек ту – та жеља да ухватиш тренутак среће и живиш живот за који мислиш да ће ти донети крајњу радост и испуњење. Али, то је углавном лажно злато. Никада не можемо да бирамо како ће нам се живот обратити. Можемо само да бирамо како ћемо одговорити на то суочавање са животом. Једноставно, сустигнеш живот тамо где те он сретне – и даш све од себе. Неко ко живи у вили од десет хиљада квадратних метара на Бел Еру може да стави двадесет долара на трку паса, изгуби и каже: “Боже, баш немам среће!“. Појам среће је веома субјективан. Радиш најбоље што можеш и покушаваш да служиш свом истинском ја, људима које волиш и својој заједници. То сигурно није оно што лорд Дојл ради у овом филму. Он служи најнижем етичком и моралном делу свог унутрашњег живота“.
„Балада о малом играчу“ била је прва сарадња ирског глумца са немачким редитељем Едвардом Бергером чији је филм „На западном фронту ништа ново“ 2023. године освојио Оскара за најбољи међународни филм. Фарел је одавно поштовао Бергеров рад, посебно његову серију „Патрик Мелроуз“ са Бенедиктом Камбербечом.
– Он је изузетан приповедач већ годинама – заправо, деценијама“, казао је Колин. – Превише уметнутих кадрова може да делује дидактично и да ми одвлачи пажњу тамо где не желим, али код Едварда, првих пет минута његовог филма „Конклава“ имају потпуно кинематографски језик у начину на који користи те уметке. А код ‘Баладе’, чак и када ми је понављање кадрова током снимања деловало суморно, било је задовољство бити у његовом окружењу и посматрати невероватни креативни процес који се тада дешавао.
Сасвим другачију трансформацију Колину Фарелу донео је лик Освалда Коблпота – Пингвина у филму Мета Ривса „Бетмен“, који је затим довео до серије за ХБО. Иако испрва није схватао Ривсову визију тог лика, све му је постало јасно када је видео шта је осмислио шминкер Мајк Марино.
– Мислио сам на моје искуство, сећао се оног детета које је са пет година седело на тепиху у Даблину и на телевизији гледало серију ‘Бетмен’ из 1966, а онда на дечака са једанаест или дванаест година који је гледао филм ‘Бетмен’ Тима Бартона, са Денијем де Витом у улози Пингвина, и који је цртао Бетменов знак по фармеркама. Био сам одушевљен. Сценарио је стигао, прочитао сам га и помислио: Ех? Имам само пет сцена! Постао сам похлепан. Али, само нисам на прави начин схватио Рибсову идеју. Помислио сам – не знам, лик ми је мало једностран, помало смешан, блесав. Може ли то бити занимљивије? И нисам био у праву, јер је све већ било ту, на папиру, само то нисам видео.
Потпуна обузетост
Када га је Мет Ривс питао да ли је разговарао с шминкером филма, Фарел је рекао да јесу размењивали слике.
– А Мет ме пита да ли ми је шминкер показао како ћу изгледати? Позива ме до његовог лаптопа и показује: Када сам видео шминку и маску све ми се у глави сложило и коначно сам схватио и сценарио и филм и моју улогу.
Фарел је питао редитеља да ли је та маска направљена помоћу компкутера и још једном се запањио када је сазнао да ће све то, заправо, носити на свом лицу!
– Помислио сам како је то невероватно. Онда ми је сценарио постао јасан. Кроз Мајкову машту, кроз сваку рупицу и ожиљак на лицу, могао сам да видим лик. Био је застрашујућег изгледа, али сам у њему могао да замислим и тугу. То ми је дало толико неопходних информација за припрему улоге.
Током првог тест-снимања, Фарел је осетио нешто готово надреално. „Било је невероватно, али и врло чудно. Само се препустиш. Постоји одређени степен опседнутости. Најближе што сам икада био да ме нешто потпуно обузме, било је тада. Моћно је погледати у огледало и видети да те то чудовиште гледа назад. Било је лудо“.
Трансформација га је променила и изнутра.
– Могао сам да импровизујем као Пингвин по цео дан. Могао бих да причам сатима и да ниједном не изађем из лика. Чудно је то било – имао сам потпуно другачији смисао за хумор. Слали смо поруке мојој деци у том Бруклинском акценту: ‘Како си, мали? Радиш ли домаћи“?
Приредио Срђан Јокановић