Глобална политика тренутно не делује посебно кооперативно, и зато је важно имати у виду ко, где и како располаже важним природним и другим ресурсима. Према истраживању објављеном у часопису „Nature Food“, само једна земља би могла да се самостално прехрани ако би се обуставила сва међународна трговина храном.
Истраживачи са Универзитета у Гетингену у Немачкој и Универзитета у Единбургу у Шкотској анализирали су податке о производњи хране из 186 земаља. Резултати су открили да је Гвајана једина земља која може да буде потпуно самодовољна у свих седам кључних група хране на које се студија фокусирала (воће, поврће, млечни производи, риба, месо, махунарке, семенке и орашасти плодови, брашњави производи као што су хлеб, кромпир, житарице, пиринач…)
Кина и Вијетнам су другопласиране, јер производе довољно хране да задовоље потребе свог становништва у шест од седам категорија.
Само једна од седам земаља испуњава квоту у пет или више категорија хране, док је више од трећине самодовољно у свега две или мање група.
Шест земаља – Авганистан, Уједињени Арапски Емирати, Ирак, Макао (истраживачи су га третирали као посебан ентитет иако је, попут Хонгокнга, специјална административна област Кине), Катар и Јемен – нису у стању да задовоље потреба становника ни у једној групи намирница.
Чак и ако се у обзир узму економске уније од више земаља, стање се битно не мења. На пример, Савет за сарадњу земаља Залива на Блиском истоку постиже самодовољност само у производњи меса. Ниједан економски савез не производи довољно поврћа да прехрани целокупно своје становништво.
Да би попунили празнине и задовољили прехрамбене потребе свог становништва, већина земаља се ослања на увоз. Међутим, многе и даље зависе од трговинских партнера за више од половине потребне хране, што их чини посебно подложним тржишним шоковима.
Одржавање разноврсних трговинских мрежа између земаља и региона је кључно за будуће снабдевање храном, наводи тим истраживача.
– Међународна трговина храном и сарадња су неопходне за здраву и одрживу исхрану. Међутим, велико ослањање на увоз из појединачних земаља може да учини нације рањивим – каже Јонас Штел, развојни економиста на Универзитету у Гетингену.
„Изградња отпорних ланаца снабдевања храном је императив за обезбеђивање јавног здравља“, закључује се у научном раду.
Просечан Европљанин мало (блага реч) зна о јединој држави која може сама да на здрав начин прехрани своје становништво. Њен званични назив је Кооперативна Република Гвајана и реч је о малој, ретко насељеној јужноамеричкој земљи са обилним природним ресурсима.
Приредила Милица Стаматовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању