СЕЋАЊЕ НА КЕНЕТА КАУНДУ
Корачали смо заједно

Уживао сам привилегију да пратим државничко деловање др Каунде у периоду од јануара 1978. до септембра 1982. као регионални дописник новинске агенције Танјуг са Југа Африке и са седиштем у Лусаки, главном граду Замбије. За близу пет година имао сам десетине сусрета са председником Замбије, извештавао са његових конференција за штампу, састанака које је имао са шефовима држава са континента и другим иностраним гостима, интервјуисао др Каунду.

У то време је ондашња Југославија била један од великих пријатеља земаља Црног континента. Од Индијског океана на истоку, па до 7.500 километара   на запад, до обала Атлантика, од Магреба на северу, до 7.000 км удаљене границе Боцване са Јужном Африком, званични Београд је од позних педесетих година (са изузетком Египта са којим је Србија имала дипломатију још од 1908. године), развијао изванредне билатералне односе са све већим бројем новоослобођених држава у Африци.

Јосип Броз Тито је имао два велика путовања по овом континенту, а неке је посетио у више махова. Тиме је крчен пут за рад предузећа из свих делова Југославије, посебно оних у области ниско и високоградње, преноса електричне енергије, пољопивреде, медицине, ветерине… У том заједничком напору државе и привреде својеврсну „логистичку“ подршку су пружали медији, пре свих званична државна агенција Танјуг.

Југовићи у Лусаки

Са Замбијом су први кораци учињени 1964, већ приликом проглашења независности дотадашње британске колоније Северне Родезије, данашње Замбије, када је југословенску делегацију предводио члан Савезног извршног већа, ондашње федералне Владе, економиста др Александар Грличков. Наредних година су у Замбији увелико били ангажовани београдски „Енергопројект“, „Партизански пут“, „Руднап“, Институт за кукуруз из Земун Поља сарајевски „Енергоинвест“… Грађени су путеви, аеродроми (војни и цивилни), бране, стамбени блокови и облакодери, развлачени електроводи, деловале фабрике електроматеријала.

Уз амбасаду Југославије, смештену и данас у модерном здању које је подигло мeшовито предузеће „Енергопројекта“ са замбијским партнерима, ЗЕКО, отворени су и представништво Привредне Коморе Југославије (ПКЈ) и дописништво Танјуга, које је установио будући књижевник и политичар Вук Драшковић. Уследили су: основна школа за децу неких од више стотина „Југовића“, фудбалски клуб, лиценцирани судија, лекар при „Енергоинвесту“…

Крај Амбасаде је био популарни клуб који је водио Доде, Словак из Војводине са супругом врсном куварицом, право место да одведемо стране госте да упознају неке од чари Југославије. На свечаностима у клубу су примани млади пионири, држана предавања, организоване културне манифестације са гостима из домовине, свадбе. Но, било је то и тужно место заједничког праћења директног сателитског преноса сахране Маршала Тита.

Југословенски саветници из различитих привредних сектора, били су у надлештвима младе и без довољно стручних кадрова деколонизоване Замбије. Будући да је Замбија на својим границама била суочена са непријатељским белачким режимима у Јужној Родезији (данашњи Зимбабве) и Јужној Африци, а португалским колонијалистима у Анголи и Мозамбику, била јој је потребна подршка и на војном и безбедносном плану.

Када су власти Јужне Родезије запретиле Замбији да ће прекинути доток струје са електране на вештачком језеру Кариба, на реци Замбези, др Каунда је морао да предузме мере предострожности. Обратио се Југославији и „Енергопројект“ је до 1976. изградио брану и електричну централу на северној страни Карибе, намењену Замбији и њеној доминантној индустрији бакра.

Па, где је тај тумач?

Неколико година раније, Замбија је требало да организује Трећи самит несврстаних. Одлука о домаћину је донета само девет месеци пре самита у Лусаки, септембра 1970. Кенет Каунда се готово у потпуности ослонио на Југославију. Савезни секретаријат за иностране послове из Београда je увелико помагаo замбијским колегама у припреми докумената самита. Танјуг је организовао прес-центар, из Југославије су обезбеђени преводиоци зa више језика.

Но, још већи проблем је био то што Замбија није имала где да угости учеснике самита, па се председник Каунда и за то обратио Југославији. Aрхитекте „Енергопројекта“ су на једном од узвишења Лусаке, за четири месеца, на лицу места градили пројекaт. Kонференцијски центар „Мулунгуши“  je грађен буквално док je и пројектован. До почетка самита је ЗЕКО завршио Центар, фину комбинацију дрвене и бетонске грађе, са првобитних више од 4.000 места. Около је изграђено још 65 вила за посетиоце самита.

И данас се ти објекти увелико користе. Остала је и шала да је замбијски радник затежући шрафове упозораваo мајстора из Југославије: „Буана (господине), ту мач (Too much, или превише)!” „Па где је тај тумач?”, завапио је мајстор.

Успешно деловање југословенских привредника импресионирало је замбијске руководиоце и широко им је отворило поље за пословање у пространој и рудама богатој земљи. Причало се да је тадашњи познати директор „Енергопројекта” Живко Мучалов, касније југословенски амбасадор у Ираку, могао „у пола ноћи“ да уђе у Државну кућу, званичну резиденцију председника Замбије. То је важило и за једнако чувеног Емерика Блума, челника „Енергоинвеста.“

Латио би се и гитаре

Др Каунда је био пажљив и према другим Југословенима. Позивао је их је у госте у његово родно место Чинсали, на североистоку земље, или на вечеру приређену поводом самита Комонвелта, удружења земаља бивших британских колонија, на коме је, елегантан у белом сакоу и црним панталонама, са обавезном белом марамицом међу прстима десне руке, отворио плес са британском премијерком Маргарет Тачер. Позивао је Југословене и на свадбу једне од својих кћери (имао је деветоро деце са вишедеценијском супругом, госпођом Бети Каунда). Тада су се гости на травњаку Државне куће служили леденим пивом из гајби које су разносили келнери.

На том окупљању, као и на многим другим, др Каунда је својим лепим баритоном умео да орасположи присутне. Омиљена песма, којом је често почињао политичке скупове његове Уједињене партије националне независности (УНИП), једине дозвољене у Замбији, била је „Тјенде Памози“, својеврсна незванична химна Замбије, која може да се преведе као „Корачајмо заједно као једно срце“. Латио би се и гитаре на којој је свирао од средњошколских дана.

 

Само између 1967. и 1974. Кенет Каунда је посетио Југославију седам пута. Председник Тито је узвратио са две посете Замбији. Каунда је постао почасни грађанин Београда у мају 1970.

Када је Јосип Броз умро, Кенет Каунда је био један од двојице светских државника који су отворено заплакали крај одра. Други је био тадашњи ирачки потпредседник Садам Хусеин.

Мање се помиње да је председник Каунда посветио еулогију у стиху Титу. Око тога се у Лусаки одвијала мала драма.

Танјугови дописници у иностранству су добили налог да о Титовој смрти што је могуће пре добију реаговање највиших званичника земље у којој бораве . Више пута сам звао Каундиног саветника за штампу и он ме је уверавао да ће све бити у реду, да се стрпим и добићемо изјаву. Но, било је чудно што Титов велики пријатељ сатима није објављивао саопштење.

Тек сутрадан, позван сам у Државну кућу и схватио разлог толиком чекању: замбијски председник је написао песму посвећену Титу!

Онда је требало превести песму, тежи посао него сопштење. Затим је стигао захтев из Београда да, у ствари, треба препевати Каундино посмртно слово у стиху посвећено Титу.

Мир, јединство, љубав

По Каундином повратку из Београда, после Брозове сахране, тадашњи наш амбасадор у Лусаки, инг. Радивоје Марковић, причао ми је како је замбијски председник био оптимиста у погледу развоја догађаја у Југославији. „Видео сам да су, упркос свему, људи ведри, окренути будућности, за разлику од других земаља у окружењу“ коментарисао је Каунда.

Деценију касније, крајем јуна 1991. поводом немилих збивања у нашој земљи, Кенет Каунда је изјавио за београдски дневник „Политика“: „Ја као председник Замбије – а верујем да је то мишљење и свих пријатеља Југославије из Африке, па и из целог света, посебно сваке од 101 чланице Покрета несврстаних – поручујем, саветујем и молим све наше пријатеље у Југославији, њене руководице и све људе, да остану заједно у овим тешким данима.“

Било је то време када је Каунда био под великим домаћим и притиском са Запада да у Замбији напусти једнопартијски систем. Опирао се томе сматрајући да у земљи у којој живе 73 етничке групе (племена, народи) и у којој се говори 20 до 30 језика, (лингвисти се споре колико их је) класичан вишепартијски систем може да доведе до хаоса.

Бранећи своје 27-годишње председниковање Каунда је наводио стабилност Замбије као највеће достигнуће. „Мир, јединство, љубав. Једна Замбија, једна нација. То је оно у шта верујем и то је оно што имамо“, рекао је током предизборне кампање. „Погледајте по Африци, шта видите? Глад. Рат. Хаос. Погледајте нашу сиромашну браћу… “. За то време „Замбија је у миру“, додао је, „не у комадима“.

Но време Каунде на челу Замбије је истицало. Изгубио је обновљене вишестраначке изборе и Државну кућу. Остао је, ипак, међународно цењени и тражени старији државник и хуманитарни активиста.

Када сам га последњи пут срео, у децембру 2010. у Алжиру, на великом антиколонијалном скупу, прво сам се представио као „друг Бошко.“ Касније, нисам био сигуран да је насмејани али већ 87-годишњи човек, могао да ме у потпуности прати и препозна.

 

Пише Борислав КОРКОДЕЛОВИЋ