Јавор је дрво. И ово би могла да буде прича о једном дрвету. Али није. Јавор је планина у југозападној Србији, тамо кад кренете путем Ивањица – Сјеница. Ми смо пошли на планину. Али путем према Пироту. Значи, није прича ни о планини Јавор.
„Јавор“ је фудбалски клуб из Ивањице. Не, није ово прича ни о том клубу. Јер ми припадамо клубу планинара, а не фудбалера.
Јавор је и име. Јавор Рашајски. Рецимо. Знате оно – „Све птице Србије“. Али није ово ни прича о писцу ове интересантне књиге о птицама. Мада смо неке птице видели. И чули. На пример кљуводрвицу. Или у преводу – детлића.
Јавор је утолико интересантан за ову нашу причу јер је по том јавору име добила наша Јаворска река. Е, ово је прича о њој. Зашто Јаворска? Сви претпостављају да тамо где извире има пуно јавора. Може да буде. Али најмлађа међу нама, планинарка Маша, има другу теорију. Корито реке је од необично црвеног камена. Маша каже када си болестан пијеш сируп од јавора. И то је неки изразито црвени сируп. И као што је јаворов сируп црвен, црвено је и корито ове реке. Зато што је необично црвено попут јавора и сама река је добила име Јаворска. Ето. Нека у овој нашој причи буде тако.
Јаворска река настаје из Штављачких врела и још једног врела, којем нико у екипи не зна име. Остаје да се распитамо. Оно што је познато јесте да се Јаворска река заједно са Рекитском спаја у месту Топли До и тако прави Топлодолску реку.
Зато смо ми и дошли у Топли До. Заправо, ту је био почетак наше стазе. Па полако, уз Јаворску реку. Њу смо пратили. А када смо дошли до места, где се Чунгуљски до улива у Јаворску реку, видели смо атрактиван водопад. Могли бисмо рећи водопадић јер је у питању такав пад воде да прави мали водоскок. Фотографисање следи. Пазимо да станемо тако да не заклонимо водопад, да станемо тако да изгледа да је водопад, а не водопадић.
Пише Весна Тодоров
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању