У време светске епидемије сваки слободан период између два таласа заразе користи се за стварање привида нормалног живота. Ипак, велико је питање како функционише данашњи свет. Лет авионом, рецимо. Иако у авион не би смело да се уђе без доказа о вакцинацији или прележаној болести, зебња постоји. Три највећа данашња жаришта су Русија, Индија и Бразил, мада се такозвани делта сој великом брзином враћа и у многе друге земље.
У авиону, једна трећина седишта била је празна, стјуардесе су хитро покупиле чаше и дале знак да је поново време за маске. На аеродромима сви носе маске, а сама Француска је посебан пандемијски случај.
Јесте ова земља Србију ставила на зелену листу, али то не значи много за посетиоце фестивала који нису из Европске Уније и немају њихов дигитални Зелени пасош. Бар-код на нашем зеленом сертификату тамо ич не важи када треба да уђете у фестивалску дворану или биоскопску салу. Ипак, мислили су на нас „такве“.
Одмах поред дворане је велики шатор у коме се раде пи-си-ар тестови. Потпуно бесплатно за свих неколико хиљада људи који имају везе са фестивалом. Пријавиш се, прочачкају ти нос и за неколико сати добијеш резултате. Уколико имате муке са временом и не можете да чекате пет, шест сати јер вам, рецимо, филмска пројекција почиње раније, можете да одете до прве апотеке и обавите брзи антигенски тест који се такође признаје. За десет минута добијате резултат. Овај тест је бесплатан за све грађане и госте Француске.
Пропале радње
Озбиљна држава која је озбиљно приступила и када је требаало да помогне свом туризму. Мали породични хотели су најбоље прошли. Власници признају да им је било необично то што нису радили више од шест месеци, колико су били затворени, али да им је добро дошло да имају времена за себе, јер они најчешће никада на одмор нису ишли, бар не далеко од Кана. Могли су да одахну и зато што им је држава покрила готово сто одсто трошкова за време док нису радили, тако да су сви задржали своје раднике. Неки велики хотели попут „Мериота“ су реновирани, али је нестала његова дивна тераса поред самог булевара Кроазета коју је заменила гомила мермера, стакла и гвожђа у џиновским пропорцијама.
Дуж те Кроазете много је затворених радњи, као и на главној трговачкој улици Антиб, што делује тужно у некада монденском летовалишту. Тужне су чак и високе палме које су биле заштитни знак Кана. Са њих сада висе осушене гране које нема ко да исече и уреди. Може се десити да у целом Кану остане само једна палма, она златна коју додељује фестивал.
Фестивал је у својој историји три пута прекидан – због рата (1939), због студентских демонстрација (1968) и због корона вируса (2020). За овај последњи узрок нећемо да кажемо да је прошлост, јер је и даље ту, око фестивалске дворане, прети да је „разбуца“ и разумљиво је што су ове године већи редови испред апотека – за тестове – него испред улаза у клубове где су се традиционално оджавале журке.
Без Кустурице не може
Како се очекује да број заражених расте са доласком све више људи у Кан, то је и програм Биоскопа на плажи увећан и побољшан па сви који воле тамо да буду ноћу, који не могу да буду у фестивалским дворанама или су позитивни на вирус могу бар тамо да гледају филмове. У тој понуди за ноћно гледање филмова на плажи, на платну високом тридесетак а дугачком више од педесет метара, нашло се и остварење „Бела мачка, црни мачор“ Емира Кустурице.
Није промењен само Кан, већ и начин на који овдашњи фестивал функционише. Добро, сви носе маске унутра – то се заиста поштује – али се глумци и редитељи труде да покажу своје право лице публици. Док су прошле јесени на фестивалу у Венецији звезде биле удаљене бар два метра од било које тачке до које обожаваоци могу да стигну, Кан је решио да поломи те баријере. Као некада, звезде излазе из својих лимузина у подножју степеница са црвеним тепихом и док не крену ка фотографима и домаћинима фестивала, прилазе окупљеном народу, дају аутограме и сликају се са њима. Лицем уз лице, без маске. Господин Фајзер им је рекао да могу тако.
Посетиоци фестивала не би могли да живе и раде у Кану ни пола дана без мобилног телефона. На њему се налазе све дозволе и шифре које су потребне да уђете у биоскопску салу, на прес-конференцију или састанак у дворани, од електронске улазнице до потврде да немате ковид. Пошто гледање у те податке и њихово скенирање на улазима уме да потраје, ове године су организатори решили да се мање баве тероризмом и само овлаш се прегледају торбе које припадници медија носе са собом, па се чак допушта уношење хране и пића које су раније немилосрдно вадили и бацали у канте.
Заборављене жене
Корона је толико омела домаћине да нису заборавили само на терористе него и на жене! До прошлог фестивала већ је је било уобичајено питање колико има женских аутора који се такмиче за награде? А зашто их нема више? Овог пута, од 23 такмичара има их свега четири! Мање него икада у последњих десетак година.
Новинарима се први представио жири главног такмичарског програма, једино тело где жене преовлађују. Чланица жирија из Аустрије, редитељка Џесика Хаузнер, потврдила је да се време мења и то на боље за жене, присећајући се прошлости:
– Педесетих година прошлог века у Бечу је запослена прва жена на месту возача градског аутобуса и многи грађани су излазили из аутобуса када би је угледали јер су се плашили да жена не уме да управља аутобусом. Седамдесет година касније, и даље негде може да се наиђе на такав аутобус од кога мушкарци беже, али ипак је све боље.
Легендарни редитељ Спајк Ли председава „возачицама и возачима“ канског жирија и поносно носи титулу „првог црног председника жирија у историји фестивала“, као што је на церемонији отварања поносно носио своје ружичасто одело допуњено ружичастим рамом за наочаре. Амерички редитељ, који у Кану приказује своје филмове још од краја осамдесетих година, има разлога да живот гледа кроз ружичасте наочаре:
– Тридесет година после мог филма „Учини праву ствар“ те ствари су се коначно промениле и у Америци више црнце не лове као животиње!
Имао је поруку и за нас, новинаре:
– Овај свет воде гангстери и новинари не треба само да критикују филмове већ и те гангстере који управљају планетом!
Бешика је крива за све
Церемонија отварања фестивала била је бескрајно дуга и, мада је шармантно водила глумица Дорија Тилер, једва смо чекали да се заврши. Било је ту и светлих тренутака – излазак на бину холивудске глумице Џоди Фостер (58) да добије почасну „Златну палму“. Задивила је присутне својим спонтаним, ненаписаним говором на француском језику и на томе јој је отворено позавидео Спајк Ли признајући да једино уме да каже „Бонжур“, „Мерси“ и „Вива ла Франс“. Међу учесницима програма били су шпански и јужнокорејски редитељи Педро Алмодовар и Бонг Џун Хо, а у публици две генерације славних модела – млада снага Бела Хадид и очаравајућа ветеранка Енди Мекдауел чија природно проседа коса је привлачила пажњу.
То прво вече завршено је премијером мјузикла Леоса Каракса „Анет“ који је дуго ишчекиван. Испао је прилично лош. Не само што ова, својеврсна панк-опера са елементима трилера и хорора, делује као погрешно смућкана комбинација неких одличних мјузикала („Плачљивко“ Џона Вотерса и „Јадници“ Тома Хупера), већ је упадљив недостатак „хемије“ између главних глумаца Марион Котијар и Адама Драјвера. Прича филма стално и бескрајно се врти у круг и тек повремено искочи у неком правцу. Жена лево од мене је заспала током пројекције, а она десно непрестано гледала у свој мобилни. Филм може да послужи као одлична платформа Драјверу да добије награду као најбољи глумац, мада је и ту конкуренција јака, бар према ономе што смо видели у првих пар дана. На конференцији за штампу коју је екипа филма одржала сутрадан, редитељ је после неког времена рекао да мора да је прекине „јер му се пишки“. Па, изгледа да је због бешике направио и такав филм.
Дело „Између два света“ француског писца, сценаристе и редитеља Емануела Карера отворило је програм „Петнаест дана аутора“. Жилијет Бинош је бриљирала у главној улози књижевнице која жели да пише о чистачицама па се придружује једној групи њих да би имала увид у то како изгледају њихови животи. Филм о лажном пријатељству богатих и сиромашних делује подједнако лажно у приказу сиротиње и радничке класе: сви су наивни, добри, убоги, незаштићени, али ипак срећни и окружени пријатељима. Нема лоших и злих међу њима. Поука – останите такви, не тражите своја права, зар желите да будете гадови као они богати чије клозете чистите? Више смо очекивали од овог француског интелектуалца који је и током сусрета са публиком, после пројекције, причао незанимљиве ствари о снимању филма и књизи по којој је то радио, док тему филма – раднике и њихове господаре – није споменуо.
Каснији дани донели су нам много боље филмове и лепа изненађења у дворанама и око њих, а нека тек очекујемо, о чему ћемо више следећом приликом.
Текст и фотографије Срђан Јокановић