Костолачки бисер: Тодића црква

Безмало два круга смо направили око села Костолац док нисмо схватили да се свако паметан у оваквим ситуацијама држи познате изреке “не скитај, но сељака питај” . 

Младић који је гурао бебу у колицима прво мало погну главу да види таблице на аутомобилу, па се усправи и крену домаћински да објашњава. “наставите право, па први узан асфалтирани сокак десно и само право излазите на брдо где је црква коју тражите”. Хтеде још да се дружи, али ограничени временом захвалисмо, па путем који нам каза.

Узбрдо лагано, добро је да нико није наишао из супротног смера, и Кад је вила лепа била избисмо на зараван. Бели се црква делом заклоњена столетним храстомзаписом. Лево нови парохијски дом, у наставку оронула зграда којој није тешко да се види каква је лепотица некада била. Брдо доминира овим крајем. То је, заправо, завршетак Сопотског брда изнад леве обале реке Млаве и који се као највиша тачка уздиже изнад данашњег села Костолац. Пре тачно десет година навратио сам да видим како теку ископавања стручњака пожаревачког Народног музеја који су овде трагали за местом Браничево према којем је део Источне Србије и добио назив. Мали град је природни, фотртификациони систем који је штитио и контролисао пролаз Дунавом појашњавала ми је тада Драгана

Спасић, археолог пожаревачког Музеја. Данас је овај  простор познат по овој цркви, велелепној задужбини капетана Драгутина Тодића и његове супруге Лепосаве који су храм посветили Светом Ђорђу. Ископали смо објекте које је захватила ватрена стихија. На поду једног од објеката нашли смо изузетно вредан инвентар, који као целина, али и појединачно, представља јединствено откриће на територији Србије. Судећи према угљенисаним остацима моћне дрвене конструкције и покућства, станари објекта су, пожаром који је изазван највероватније угарском опсадом, избегли и оставили све. На поду те зграде нашли смо остатке покућства чак и храну, као и веома скупоцено стоно посуђе које је израђено у најлуксузнијим техникама тога доба. 
Посуђе и храна послужили су нам да еконстуишемо свакодневни живот  начин исхране у Србији у 12. веку.  том објекту нашли смо и сребни овац византијског владара Манојла рвог Комнина, па овај објекат тако  датујемо у средину, односно другу оловину 12. столећа. отом је објаснила да су насеља оја су током праисторије и историје постојала на овом платоу имала ентралну позицију на раскршћу ажних речних и копнених комуникација. Мали град, како је име вом узвишеном платоу, је природни, фортификациони систем који је титио и контролисао пролаз Дунавом. А Дунав као веза са западом и стоком и близина Мораве, природна омуникација са медитеранским угом, ово место чиниле су једним од ајзначајнијих пунктова у овом делу одунавља.  сад мало историје да би се видео начај овог локалитета. Средњовековни град Браничево, седиште епископије, потом митрополије, настао е вероватно до 9. века словенским асељавањем на остацима византијског Виминакиона. Први помен је из 020. године када постаје седиште пископије у саставу Охридске архиепископије. Највећи војни и економски значај достиже у 12. веку. Током 3. века у 
браничевском крају се на ласти смењују Угарска и Бугарска, а ад је вила лепа била крајем истог века, у време владавинеДрагутина и Милутина, потпада подсрпску власт и тако остаје до пропасти српске средњевековне државе.У последњем веку постојања српскедржаве, Браничево се узгред помињеу Раваничкој повељи 1381. године.Када је деспот Ђурађ Бранковић биоприморан да 1437. године преда Турцима Браничево, тај град се у дубровачким записима наводи као ''врлобогат град''. Утврђење је вероватноразрушено у време пропасти српскедржаве, јер се у каснијим изворимапомиње само област Браничево, алине и град.Браничево је имало значајну улогуи у време крсташких ратова. Кроз овуварош водио је главни копнени путкоји је ишао преко Балканског полуострва, од Београда ка Цариграду.Помињу га и ходочасници и бројнипутници са запада који су на путу заПалестину пролазили овим крајем.Бели се црква, доминира крајем,види се из далека. БродовласникДрагутин В. Тодић и његова супругаЛепосава подигли су је 1924. годинеи прогласили својом задужбином.Унутра се то и види. На северномзиду у храму налази се ктиторскакомпозиција брачног пара Тодић самоделом цркве, а у јужном делу припрате саркофаг од белог мермера сателом ктитора и добротвора Драгутина В. Тодића.Супротно од улаза, на ивици платоау ограђеном простору на белој положеној плочи испод крста пише дасе ту налазе „кости храбрих бранилаца Костолца из ратова 1914. и 1915.године које је покупио и у ковчегсахранио Драгутин Тодић бродарскикапетан и бродовласник...“.На другој страни гребена, тамока Дунаву, урасла у шибље самујепрелепа зграда. Јесу јој старачке борепрекриле лице, да не кажем да језапустела и урушена делом, али видисе каква је била вила. Тодићева виланекога чека да је поново оживи. Коће и кад, питање је, али би требало.Јер, био би то леп комплекс будућида црква представља непокретнокултурно добро, да је проглашенаспомеником културе што свакакозаслужује. Има прелеп иконостас,живопис, као и вредне богослужбенепредмете и црквене књиге. Дакле,чекамо некога ко ће да пољуби успавану вилу и врати је у живот. 

Nastavak možete pročitati u broju 3106.