Kostolački biser: Todića crkva

Bezmalo dva kruga smo napravili oko sela Kostolac dok nismo shvatili da se svako pametan u ovakvim situacijama drži poznate izreke “ne skitaj, no seljaka pitaj” . 

Mladić koji je gurao bebu u kolicima prvo malo pognu glavu da vidi tablice na automobilu, pa se uspravi i krenu domaćinski da objašnjava. “nastavite pravo, pa prvi uzan asfaltirani sokak desno i samo pravo izlazite na brdo gde je crkva koju tražite”. Htede još da se druži, ali ograničeni vremenom zahvalismo, pa putem koji nam kaza.

Uzbrdo lagano, dobro je da niko nije naišao iz suprotnog smera, i Kad je vila lepa bila izbismo na zaravan. Beli se crkva delom zaklonjena stoletnim hrastomzapisom. Levo novi parohijski dom, u nastavku oronula zgrada kojoj nije teško da se vidi kakva je lepotica nekada bila. Brdo dominira ovim krajem. To je, zapravo, završetak Sopotskog brda iznad leve obale reke Mlave i koji se kao najviša tačka uzdiže iznad današnjeg sela Kostolac. Pre tačno deset godina navratio sam da vidim kako teku iskopavanja stručnjaka požarevačkog Narodnog muzeja koji su ovde tragali za mestom Braničevo prema kojem je deo Istočne Srbije i dobio naziv. Mali grad je prirodni, fotrtifikacioni sistem koji je štitio i kontrolisao prolaz Dunavom pojašnjavala mi je tada Dragana

Spasić, arheolog požarevačkog Muzeja. Danas je ovaj  prostor poznat po ovoj crkvi, velelepnoj zadužbini kapetana Dragutina Todića i njegove supruge Leposave koji su hram posvetili Svetom Đorđu. Iskopali smo objekte koje je zahvatila vatrena stihija. Na podu jednog od objekata našli smo izuzetno vredan inventar, koji kao celina, ali i pojedinačno, predstavlja jedinstveno otkriće na teritoriji Srbije. Sudeći prema ugljenisanim ostacima moćne drvene konstrukcije i pokućstva, stanari objekta su, požarom koji je izazvan najverovatnije ugarskom opsadom, izbegli i ostavili sve. Na podu te zgrade našli smo ostatke pokućstva čak i hranu, kao i veoma skupoceno stono posuđe koje je izrađeno u najluksuznijim tehnikama toga doba. 
Posuđe i hrana poslužili su nam da ekonstuišemo svakodnevni život  način ishrane u Srbiji u 12. veku.  tom objektu našli smo i srebni ovac vizantijskog vladara Manojla rvog Komnina, pa ovaj objekat tako  datujemo u sredinu, odnosno drugu olovinu 12. stoleća. otom je objasnila da su naselja oja su tokom praistorije i istorije postojala na ovom platou imala entralnu poziciju na raskršću ažnih rečnih i kopnenih komunikacija. Mali grad, kako je ime vom uzvišenom platou, je prirodni, fortifikacioni sistem koji je titio i kontrolisao prolaz Dunavom. A Dunav kao veza sa zapadom i stokom i blizina Morave, prirodna omunikacija sa mediteranskim ugom, ovo mesto činile su jednim od ajznačajnijih punktova u ovom delu odunavlja.  sad malo istorije da bi se video načaj ovog lokaliteta. Srednjovekovni grad Braničevo, sedište episkopije, potom mitropolije, nastao e verovatno do 9. veka slovenskim aseljavanjem na ostacima vizantijskog Viminakiona. Prvi pomen je iz 020. godine kada postaje sedište piskopije u sastavu Ohridske arhiepiskopije. Najveći vojni i ekonomski značaj dostiže u 12. veku. Tokom 3. veka u 
braničevskom kraju se na lasti smenjuju Ugarska i Bugarska, a ad je vila lepa bila krajem istog veka, u vreme vladavineDragutina i Milutina, potpada podsrpsku vlast i tako ostaje do propasti srpske srednjevekovne države.U poslednjem veku postojanja srpskedržave, Braničevo se uzgred pominjeu Ravaničkoj povelji 1381. godine.Kada je despot Đurađ Branković bioprimoran da 1437. godine preda Turcima Braničevo, taj grad se u dubrovačkim zapisima navodi kao ''vrlobogat grad''. Utvrđenje je verovatnorazrušeno u vreme propasti srpskedržave, jer se u kasnijim izvorimapominje samo oblast Braničevo, aline i grad.Braničevo je imalo značajnu ulogui u vreme krstaških ratova. Kroz ovuvaroš vodio je glavni kopneni putkoji je išao preko Balkanskog poluostrva, od Beograda ka Carigradu.Pominju ga i hodočasnici i brojniputnici sa zapada koji su na putu zaPalestinu prolazili ovim krajem.Beli se crkva, dominira krajem,vidi se iz daleka. BrodovlasnikDragutin V. Todić i njegova suprugaLeposava podigli su je 1924. godinei proglasili svojom zadužbinom.Unutra se to i vidi. Na severnomzidu u hramu nalazi se ktitorskakompozicija bračnog para Todić samodelom crkve, a u južnom delu priprate sarkofag od belog mermera satelom ktitora i dobrotvora Dragutina V. Todića.Suprotno od ulaza, na ivici platoau ograđenom prostoru na beloj položenoj ploči ispod krsta piše dase tu nalaze „kosti hrabrih branilaca Kostolca iz ratova 1914. i 1915.godine koje je pokupio i u kovčegsahranio Dragutin Todić brodarskikapetan i brodovlasnik...“.Na drugoj strani grebena, tamoka Dunavu, urasla u šiblje samujeprelepa zgrada. Jesu joj staračke boreprekrile lice, da ne kažem da jezapustela i urušena delom, ali vidise kakva je bila vila. Todićeva vilanekoga čeka da je ponovo oživi. Koće i kad, pitanje je, ali bi trebalo.Jer, bio bi to lep kompleks budućida crkva predstavlja nepokretnokulturno dobro, da je proglašenaspomenikom kulture što svakakozaslužuje. Ima prelep ikonostas,živopis, kao i vredne bogoslužbenepredmete i crkvene knjige. Dakle,čekamo nekoga ko će da poljubi uspavanu vilu i vrati je u život. 

Nastavak možete pročitati u broju 3106.