Koštunići- Od sna do jave

Od kako je u njemu niklo prvo naše etno selo, ima tome gotovo četvrt stoleća, Koštunići se svaki čas zbog nečeg zateknu u novinama. To, nekada zabito planinsko selo u podbrđu Suvobora, postalo je u međuvremenu svetla i prepoznatljiva tačka na zemljopisnoj karti Srbije. Jer, iako je po uzoru na njihovo niklo ili uređeno još oko dvesta pedeset sličnih naseobina širom zemlje, ono se razlikuje jer se ovdašnji ljudi trude da mu uvek iznova smisle nešto novo, drugačije. Zato je postalo nezaobilazno odredište radoznalaca što svetskim šarom tumaraju iz zadovoljstva: naših ljudi, onih iz bliskog okruženja, žitelja Evrope, a sve češće i iz udaljenih prekomorskih zemalja. Lane, više od četiri hiljade onih koji su noćili, a takozvane prolazne, ili jednodnevne, nikada nisu ni brojali. Zadovoljni su i ponosni, ali guraju dalje. Ne posustaju. Postali su u svetskim razmerama selo za primer i hvalisanje, ali ne potemkinovski, već stvarno, opipljivo. I uvek s nečim novim i ovde nepoznatim, ili sa starim ali zaboravljenim. U senci velikih gradskih izbora ostali su oni mali, mada ne i manje važni. Tako je nezabeleženo da su i Koštunići dobili novog predsednika mesne zajednice! „Šta će nam novi kmet kad nam je i stari valjao?“, bunili su se neki, više zbog dangube nego ičeg drugog, jer u selu ionako nema onih epskih podela na vlast i opoziciju: ljudi se dele samo na dobre i loše, ako se takvi ikako nađu među njima. Protiv zakona bi se možda i moglo nekako, ali protiv tradicije nikako, što ih je i primirilo te su ipak glasali. Stari običaj u novom ruhu Tako je na čelo Koštunića došao Šikucije, vredna poštenjačina, u selu manje poznat po krštenom imenu Ivan Damljanović. – Jeste to velika čast, i hvala vam zbog toga – izjavio je u svom prvom, „inauguracionom“ govoru, pa dodao ispod glasa: – Ali, da sam znao kakva je to obaveza i koliko me posla očekuje, nikada me ne biste nagovorili… Ako se zna da su Koštunići jedno od najnaprednijih i najuređenijih sela u Srbiji, razumno je zapitati se od kakvih poslova se nesrećni „kmet“ toliko prepao? Jer, imaju turističko rekreativni centar, četiri fabrike i po jedan mlin i mlekaru, četiri divna muzeja, kopiju konaka knjaza Miloša, spomen sobu vojvode Mišića, zoološki vrt… trista čuda. Jedina planinska plaža je njihova, uz to, imaju osamdeset odsto asfaltiranih seoskih puteva, snabdevanje strujom je besprekorno, vodu iz lokalnog vodovoda mogli bi čak i da flaširaju, odavno nema drvenih bandera, uvodi se svuda javna rasveta, oko sto pedeset mladih i školovanih Koštunićana zaposleno je u selu, ne moraju da prte put nikud dalje, već dvadesetak koštunićkih domaćinstava.

Nastavak možete pročitati u broju 3086.