Коштунићи- Од сна до јаве

Од како је у њему никло прво наше етно село, има томе готово четврт столећа, Коштунићи се сваки час због нечег затекну у новинама. То, некада забито планинско село у подбрђу Сувобора, постало је у међувремену светла и препознатљива тачка на земљописној карти Србије. Јер, иако је по узору на њихово никло или уређено још око двеста педесет сличних насеобина широм земље, оно се разликује јер се овдашњи људи труде да му увек изнова смисле нешто ново, другачије. Зато је постало незаобилазно одредиште радозналаца што светским шаром тумарају из задовољства: наших људи, оних из блиског окружења, житеља Европе, а све чешће и из удаљених прекоморских земаља. Лане, више од четири хиљаде оних који су ноћили, а такозване пролазне, или једнодневне, никада нису ни бројали. Задовољни су и поносни, али гурају даље. Не посустају. Постали су у светским размерама село за пример и хвалисање, али не потемкиновски, већ стварно, опипљиво. И увек с нечим новим и овде непознатим, или са старим али заборављеним. У сенци великих градских избора остали су они мали, мада не и мање важни. Тако је незабележено да су и Коштунићи добили новог председника месне заједнице! „Шта ће нам нови кмет кад нам је и стари ваљао?“, бунили су се неки, више због дангубе него ичег другог, јер у селу ионако нема оних епских подела на власт и опозицију: људи се деле само на добре и лоше, ако се такви икако нађу међу њима. Против закона би се можда и могло некако, али против традиције никако, што их је и примирило те су ипак гласали. Стари обичај у новом руху Тако је на чело Коштунића дошао Шикуције, вредна поштењачина, у селу мање познат по крштеном имену Иван Дамљановић. – Јесте то велика част, и хвала вам због тога – изјавио је у свом првом, „инаугурационом“ говору, па додао испод гласа: – Али, да сам знао каква је то обавеза и колико ме посла очекује, никада ме не бисте наговорили… Ако се зна да су Коштунићи једно од најнапреднијих и најуређенијих села у Србији, разумно је запитати се од каквих послова се несрећни „кмет“ толико препао? Јер, имају туристичко рекреативни центар, четири фабрике и по један млин и млекару, четири дивна музеја, копију конака књаза Милоша, спомен собу војводе Мишића, зоолошки врт… триста чуда. Једина планинска плажа је њихова, уз то, имају осамдесет одсто асфалтираних сеоских путева, снабдевање струјом је беспрекорно, воду из локалног водовода могли би чак и да флаширају, одавно нема дрвених бандера, уводи се свуда јавна расвета, око сто педесет младих и школованих Коштунићана запослено је у селу, не морају да прте пут никуд даље, већ двадесетак коштунићких домаћинставa.

Наставак можете прочитати у броју 3086.