Јован Јова Курсула, јунак Првог српског устанка, у вечну меморију свих становника Београда уписао се на централној општини Врачар, где једна лепа и сеновита улица носи његово име. Курсулина је данас најближа веза Каленић пијаце и Чубуре, опште позната Београђанима, али вероватно да многи од њих и не знају по коме је добила назив. А овом прослављеном ратнику и хероју одали су почаст и бројни други српски градови називима својих улица, школа, бројних споменика…
Познати мегданџија у Првом српском устанку и Карађорђев саборац, почива у селу Цветке надомак Краљева, у порти старе цркве брвнаре посвећене Светој Богородици из 1824. године, која представља непокретно културно добро и заштићена је од стране државе, где се и налази војводин гроб.
Село Цветке је и одредишна тачка успона на Котленик, најјужнију шумадијску планину на којој се по легенди крио Јова Курсула, бежећи од Турака по котленичким шумама и горама. Мада, колико је бежао и то је питање јер легенда каже да је знаменити војвода био један од тројице највећих мегданџија тог времена (уз Хајдук Вељка и Стевана Синђелића) и да су се на великим пољанама приликом бојева и судара повлачили и узмицали управо Турци, када би сазнавали да долази Курсула, непобедив у обрачунима „један на један“.
Како год да је било пре више од два века, време је да данас путнике намернике подсетимо да се валовити предели Котленика, његове ливаде и шуме, налазе на само 15-ак минута вожње колима од Ибарске магистрале када се са правца Чачак–Краљево скрене ка Цветкама, Лађевцима и другим селима ширег краљевачког краја, у Западном Поморављу.
Угнежден између Западне Мораве и Груже, Котленик је једна од оних лепих, мало познатих гора, која носи мистику мање познатих планина, бачена у засенак својих познатијих и популарнијих „комшија“: Јелице, Буковика, Столова…
Од Цветака одмах иза старе цркве почиње пут ка врховима и већ након пар стотина метара као да је престала цивилизација; бујна вегетација чини се да је овог маја посебно изражена и да је све далеко зеленије него иначе; човек док се шета и улазећи у мрке шуме ове планине тешко да може да не осети моћ природе, која ставља до знања да је увек изнад нас. Свакако најјачи утисак јесте густина шума, чистоћа свих котленичких предела и ничим непрекинути мир. Док корачате и прелазите преко добро обраслог растиња, изнад се и издалека чује само цвркут птица, те тако загледани у непознато можете продужити ток својих мисли, знајући да вам је већ само постојање неба изнад, и тла по којем ходате, довољно уточиште од разних изазова свакодневице.
Текст и фотографије Милош Мићановић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању