Место је специфично по томе што има две православне цркве и манастир, мештани се диче тиме што је ту свет угледао чувени Лаза, хвале се датумом када је основан фудбалски клуб, манастиром у којем братство успешно враћа у живот оне који су закорачили у пакао дроге, али и кафаном „На крај света”.
Учитељ Гојко најави малишанима да ће тог дана да им прича о земљама света. И таман што хтеде да почне, кад увек несташни Горан, ђак трећак, ничим изазван подиже два прста и, не чекајући учитељево одобрење, изусти као из топа: „Друже учитељу, ја знам где је крај света”. „Где”?, упита увек стрпљиви уча Гојко. „У Анголи”, рече Горан и прелете погледом по јединој учионици четвороразредне школе очекујући дивљење другара. „Па, одакле ти то, Горане”, упита га уча. „Чуо сам кад баба пита маму где је отишао тата у печалбу, а она јој каже да је отишао у Анголу, на крај света”. Збило се ово стварно и то поприлично давно у малом ушушканом селу Горње Коњувце, код Бојника. Не мора данас нико да превали тих шест хиљада километара, колико је ова афричка држава далеко од нас, да би дошао на крај света. За то му треба свега 75 километара од Београда. Но пођимо редом.
Све даље од Лазанијанума
Тек што се прође мост на Дунаву код Бешке ето табле са натписом– Ковиљ. И само неколико километара одатле потребно је да се стигне до лепог, уређеног места. После прве раскрснице на којој се десно иде за Нови Сад, следећа је она где треба стати и направити паузу. Прво што ће домаћини на тој паузи да вам покажу јесте невелики парк „Лаза Костић”, тренутно под снегом, са два споменика. Подигнута су у славу оних који су из овог места добровољно отишли, па погинули у Великом рату. Онај који гледа ка капији постављен је 1924. године. На прилазној страни је уграђена плоча од сивог гранита, исписан је спомен-текст, као и имена четрдесетосморице ратника који су као добровољци погинули у борбама у Добруџи и на Кајмакчалану. Настављамо од парка „Лаза Костић” улицом којој је име, свакако, Лаза Костић. И ту, са леве стране, налази се његова родна кућа. На њој табла са натписом: „На овом месту родио се др Лаза Костић, српски песник и књижевник, 31. јануара 1841, умро у Бечу, 9. децембра 1910.“ И испод тога родољубиви стих. Кућа не делује да може овако још дуго. Утегнута је она и окречена, али се види да је то шминка. У двориште се не може. Замандаљена су улазна врата.
Nastavak pročitajte u broju 3133.