Својевремено један од најтраженијих сценариста и продуцената у свету анимације писао је епизоде за највеће холивудске анимиране и игране серије као што су „Краљ брда“, „Амерички тата“, „Браћа Фрик“ „Кућа Алфа“ и „Лажни свештеник“, али и филмове као што је хорор трилогија „Странци“ и комедија „Термин“ са Робертом Даунијем Џуниором. Присуствовали смо панелу на коме је открио мало познате тајне магије која стоји иза великих анимираних серија и филмова
На панелу „Разоткривање света анимације“ одржаном током Медитеранског филмског фестивала крајем јуна на Малти учествовала су три значајна госта из те врсте уметности. Светски суперстар Кајл Балда (о коме смо писали у прошлом броју), јунакиња телевизијске анимације новијег времена Шион Такечи, као и ветеран Ален Р. Коен (62), нека врста најстаријег амбасадора у овом шароликом дипломатском кору.
Ален нема гламур холивудске звезде иако је радио са највећим именим великог екрана. Делује као обичан човек са богатом каријером, много искуства и прегршт анегдота које уме непосредно да представи публици. Понекад и са неопходном дозом хумора. Аутори попут Коена, и сценариста генерално, нису никада у центру пажње, не дају интервјуе сваког дана и, можда је, зато и занимљивије слушати их него неке глумце и редитеље који су нам увек пред очима.
Аленов значај у филму и анимацији није толико у томе што је био револуционар попут Волта Дизнија, Џона Ласетера или Мајка Џаџа, већ што припада генерацији врхунских америчких телевизијских сценариста који су помогли да анимиране серије за одрасле достигну нови ниво квалитета. Један је од кључних сценариста серије “Краљ брда“ која се приказивала пуних тринаест година. Данас је многи критичари сматрају једном од најбољих анимираних серија свих времена.
Са дугогодишњим креативним партнером Аланом Фридландом написао је неке од најбоље оцењених епизода ове серије које се одликују снажном карактеризацијом ликова, топлим хумором и сатиром америчког друштва. Био је продуцент те серије у периоду када је она достигла врхунац популарности. Као супервизор продуцент, а потом и коизвршни продуцент, учествовао је у обликовању креативног правца серије током њених најуспешнијих сезона. За тај рад освојио је Еми награду за најбољи анимирани програм 1999. године, а касније је имао још две номинације.
Наиван и помало глуп
Показао је да анимација може бити суптилна, а не само фарсична. Док су крајем деведесетих доминирали „Симпсонови“ и „Јужни парк“, „Краљ брда“ је гледаоцима понудио другачији модел – реалистичније ликове, хумор заснован на свакодневном животу и емпатију према јунацима. На панелу је Ален кренуо од почетка – како је ушао у свет анимације?
– На самом почетку био сам новинар у листу „Балтимор сан“ у Балтимору, у савезној држави Мериленд. Писао сам текстове, а пошто су новине пратиле и дешавања у Вашингтону, извештавао сам о буџетским законима, политичким аферама и случајевима у којима људи нису подносили потребну документацију. Увек сам те извештаје писао мање формално и покушавао неком духовитом опаском да их учиним оригиналним. Једног дана позвао ме је уредник и рекао: „Шта је поента ове приче? Шта ти заправо радиш“? Одговорио сам: „Мислим да је смешно. То ми је као неки добар штос“. А он каже: „Ми не завршавамо вицевима текстове о томе како закон пролази кроз Конгрес. Искрено, не мислим да је новинарство за тебе. Требало би да пронађеш посао у коме можеш стално да збијаш шале“. Размислио сам о томе и, срећом, био сам довољно млад, наиван и помало глуп да поверујем како је довољно да седнеш у ауто, одвезеш се до Калифорније и конкуришеш за посао сценаристе комедија.
И управо је то урадио.
– Супруга и ја смо се одвезли у Калифорнију. Нисам имао појма одакле да почнем, али ми је омиљена серија била „Симпсонови“. Зато сам написао пробну епизоду која служи као узорак вашег рада. Одштампао сам сценарио и пешке обилазио буквално сваку агенцију. Куцао сам на врата, чекао људе по паркинзима, само да неко пристане да прочита текст. На крају се то и догодило. Добио сам агента. Желео сам да пишем за анимацију, али ми се каријера није тако отворила. Први посао добио сам на играној серији „Дадиља“, која је тада била велики хит. Искрено, то није баш био мој смисао за хумор, али добро сам се снашао. Међутим, главна глумица Френ Дрешер ми је једног дана рекла: “Мислим да си веома духовит, али ниси духовит на начин који мени одговара“.
Срећа и инстинкт
Почео је да пише за серију „Трећи камен од сунца“ која је и у Србији била јако гледана. Наручене су биле 22 епизоде.
– Понудили су ми хонорар који је тада био нешто већи од сто хиљада долара. Сећам се да сам рекао супрузи: „Ако прихватим овај посао и стварно добијем толики новац, мислим да више никада нећу морати да радим“. До тада сам највише зарађивао око двадесет хиљада долара годишње. Деловало ми је да нам је то више него довољно. Док смо били пред договором, агент ми је рекао да се појавила још једна серија чији ме продуценти желе за сценаристу. Раде је Мајк Џаџ, креатор већ познате цртане серије „Бивис и Батхед“, као и Грег Денијелс који је важио за једног од најбољих сценариста „Симпсонових“.
Серија се звала „Краљ брда“. Анимирана је и дешава се у Тексасу. Ален је видео неке идеје за сценарио и одмах му се допало. Рекао је агенту да жели да буде део тог тима.
– Вратио сам се агенту и рекао: Не желим да користим ову понуду само да бих добио већу плату за „Трећи камен од Сунца“. Хоћу да радим на овој серији. Агент ме је гледао као да сам полудео јер ми „Трећи камен од Сунца“ нуди огроман хонорар за сигуран посао, а ја хоћу посао који није ни кренуо даље од почетка! То би била најглупља одлука коју је ико икада донео, рекао ми је агент. Гледајући уназад, то је вероватно једини пут у животу када сам послушао сопствени инстинкт и када ми се то заиста исплатило.
Настанак те серије није био нимало лак. Сви су говорили да нико неће гледати анимирану серију Мајка Џаџа која покушава да буде што реалистичнија, чија се радња дешава у Тексасу и у којој је главни јунак Хенк Хил прилично конзервативан лик, у време када то баш није било популарно. Били су убеђени да ће серија пропасти.
– Онда нас је послужила срећа и публика је одмах прихватила. То је био спој невероватне среће, мало добре интуиције и правог тренутка. Док сам радио на „Краљу брда“, био сам у истој просторији са Дејвидом Закерманом, сценаристом који је био прилично напоран. Једног дана појавио се младић који је изгледао је као да има осамнаест година, носио је огромне наочаре са дебелим стаклима и питао нас да му се придружимо у стварању нове серије „Породични човек“. Наравно, то је био Сет Макфарлејн. Телевизијска мрежа није желела да му повери серију без искуснијег човека уз њега. То је био други пут када ме је инстинкт изневерио. Рекао сам: „Баш је слатко ово што је замислио, али све су то неке простачке шале“. И, потпуно искрено, највише сам желео да више никада не морам да седим у истој сценаристичкој соби са Дејвидом Закерманом.
Зато је младићу са дебелим наочарима препоручио Закермана као идеалног партнера за њега.
– Спојио сам их. Мислим да је Дејвид после успеха „Породичног човека“ купио већ седму кућу, тако да на томе може мени да захвали. После тога Сет је, заједно са сарадницима, направио и „Америчког тату“, на ком сам радио неколико година. У међувремену сам писао и за друге анимиране серије. Што се тиче мог уласка у анимацију, то је заправо било нешто што сам одувек желео. Обожавао сам цртане филмове док сам одрастао. У Америци су суботња јутра била резервисана за цртане филмове. Устајали смо рано и сатима их гледали.
Наг пред шефом
Никада није умео да црта.
– Не бих умео ни човечуљка да нацртам. Нисам знао ништа о техничкој страни анимације. Али сам од Грега Денијелса, док смо радили „Краља брда“, научио једну важну ствар: ако умете да причате приче, ако знате да створите занимљиве ликове и пишете дијалоге са којима људи могу да се повежу, онда можете да сарађујете са људима који су технички или ликовно много поткованији од вас. То је, заправо, била тајна целе моје каријере у анимацији. Не морате нужно да будете врхунски цртач да бисте успели у овом послу. Наравно, помаже. Ако можете, будите као Кајл Балда. Али, можете да уђете у свет анимације и само захваљујући љубави према њој и добром приповедању.
Имао је Ален и неку практичну обуку у свету анимације као младић, али одлучио је да публици на фестивалу исприча о једној другој пракси као примеру шта никако не треба радити:
– Моја прва пракса била је у једним новинама. Радио сам ноћну смену и обављао свакакве ситне послове. Једне вечери, уместо да будем у редакцији, отишао сам у провод са друштвом. Вратио сам се у канцеларију око један ујутру и заспао на каучу. Главни уредник је имао фантастичну канцеларију, са тушем. Када сам се ујутру пробудио, схватио сам да немам времена да идем кући да се пресвучем, па сам помислио да се само на брзину истуширам у шефовој канцеларији, посебно што шеф обично касније долази на посао. Али, нисам знао да он тог јутра негде путује раним летом. Пре одласка на аеродром, дошао је са женом до канцеларије да покупи нека документа. Баш у том тренутку ја сам изашао из туш кабине, потпуно го. То ми је био последњи дан у тим новинама. Мој савет је: немојте то да радите, не показујете свој „понос“ шефу и његовој жени.
Има још једну причу, овога пута из периода када је радио на серији „Краљ брда“.
– Сценаристичку собу смо увек доживљавали као неку врсту светог простора. Стално смо добијали молбе типа: Могу ли само да седим и посматрам како радите? И током свих тих година увек смо то одбијали. Једноставно, присуство неког са стране ремети атмосферу и креативни ток разговора. Међутим, једна веома утицајна директорка са телевизије Фокс имала је сестрића који је очајнички желео да постане сценариста анимираних серија. Толико нас је молила да га примимо као летњег практиканта да смо на крају пристали, иако смо знали да то, вероватно, није добра идеја. Рекли су нам: Не брините, неће ништа говорити, само ће посматрати.
Његов први дан у сценаристичкој соби.
– Седимо ми, а колега устаје и каже: „Мислим да би било супер да направимо епизоду у којој…“ и у том тренутку практикант га прекида и каже: „Не, не, не, то је ужасна идеја. Требало би да урадите нешто сасвим другачије“. Ту смо схватили да експеримент није успео. Зато је мој савет свима који траже праксу: уђите ногом у врата, али се онда понашајте пристојно. И немојте се туширати у канцеларији, пред шефом. Заиста не постоји бољи начин да нешто научите и упознате људе од тога да будете присутни међу њима.
Увек иде напред
Као најзанимљивији посао у свету анимације Коен истиче занимање за које многи и не знају да постоји:
– Оно је јако важно, посебно када радите анимирану серију са глумцима које је веома тешко окупити у студију. На серији „Браћа Фрик“ радимо са Вудијем Харелсоном, Џоном Гудманом и Тифани Хадиш. Њихови распореди су толико попуњени – нарочито Вудијев – да је понекад тешко обезбедити чак и неколико сати колико је потребно за снимање дијалога. Зато постоји глумац који привремено снима све дијалоге, како би аниматори могли да раде. По његовом гласу праве се скице, а понекад, ако каснимо са снимањем, чак и обојена анимација.
Његова интерпретација одређује ритам сцене, темпо дијалога, начин на који ће виц бити испричан.
– Заправо, има огроман утицај на коначан изглед серије. На серији коју тренутно радим ангажовали смо једног глумца који је био пријатељ пријатеља. Није имао посла, али је био невероватно талентован. Практично је могао да одигра сваки лик који нам је био потребан. Не звучи баш исто као глумци који касније снимају улоге, али има савршен осећај за ритам и комични тајминг, а то снажно обликује финални производ. Ако он погреши, касније је веома тешко исправити цео ритам сцене. Ако погоди, серија постаје боља. Чак и сами глумци касније слушају његове интерпретације и понекад из њих црпе инспирацију. То је један од оних послова на које већина људи никада не помисли, али ако имате глумачког талента и желите да уђете у свет анимације, то може да буде веома занимљив почетак каријере.
За Алена је јако важно и стално кретање унапред.
– Код мене је то донекле било и питање нужности. Ако се не крећете напред, барем путем којим сам ја ишао, лако останете на једном месту. Нарочито у послу који непрестано слави младост и увек тражи нешто ново, неко ново, „сјајно“ лице. Зато сам схватио да морам да постанем аутор или продуцент серија. То је вештина због које ће вас људи и даље ангажовати и која вам омогућава да трајете у овом послу. Дакле, имао сам јасан циљ. Док сам радио на „Краљу брда“, Грег Денијелс ми је био и ментор и, на неки начин, узор. Желео сам да радим оно што је он радио. Знао сам где желим да стигнем.
Али, како се долази од тачке А до тачке Б?
– Постоји много различитих путева. Ја сам, пре свега, посматрао како он ради. Пратио сам га, постављао питања и трудио се да научим све што могу. А када постанете творац и директор серије, или шоуранер, како се то данас каже, није довољно само да знате да пишете. Морате да овладате читавим низом вештина. Нисам имао никакво образовање из економије или финансија, али ако сте шоуранер, морате да умете да читате буџет. Морате да запошљавате људе. Практично постајете и шеф кадровске службе. Морате да комуницирате са телевизијским мрежама. Морате да разумете монтажу. Успут учите све те различите послове и чекате тренутак када ће вам се указати прилика да све то примените.
Када је реч о титули продуцента, она у индустрији забаве може да значи готово било шта, сматра Коен.
– Понекад то у пракси значи: Не можемо да ти повећамо плату, али ћемо ти дати титулу продуцента. Међутим, бар када су у питању анимиране серије на којима сам радио, продуцент је задужен да све функционише како треба, док титула извршног продуцента може да значи свашта. Понекад значи да вам је стриц уложио новац у пројекат, па се његово име појави на шпици. Понекад означава особу која је прва препознала потенцијал пројекта. А у великом броју телевизијских серија управо је шоуранер уједно и извршни продуцент. А дешава се и да је продуцент, једноставно, један од сценариста. Тако да… све зависи од конкретног пројекта. У овом послу те титуле умеју да буду прилично флексибилне.
Добре приче побеђују
Има добаар рецепт за успешну анимацију:
– Најважнија је добра прича, добро написана. Морате да имате нешто што желите да кажете. Идеално је да то долази из нечег аутентичног – из сопственог искуства или из нечега што сте дубоко разумели, чак и ако адаптирате нечију књигу или туђу причу. Важно је да имате јасан ауторски став, пожељно оригиналан, да знате какав је тон вашег дела и шта се крије испод површине приче. Научио сам и да у анимацији никада не смете да занемарите емоцију. Људи, наравно, желе да се смеју, али исто тако желе да осете блискост са ликовима. Ако желите да дело траје, публика мора увек изнова да проналази нешто са чим може да се поистовети. То је правило којим сам се увек руководио. Никада нисам размишљао: „Направићемо само најсмешнију могућу серију. Ређаћемо виц за вицем“. Сам хумор није довољан да дело дуго траје.
Због недостатка идеја наручиоца везаног за анимирану серију о рок групи „Кис“, Ален је одбио тај исплативи посао:
– Чланови групе су желели да о себи створе анимирану серију. Хтели су сами да позајмљују гласове цртаним ликовима који њих представљају. Док смо развијали пројекат, стално нам се враћало исто питање: Шта анимација доноси овој причи? Због чега је баш анимација прави избор? На крају смо схватили да одговор гласи: не доноси ништа. Та прича једноставно није требало да буде анимирана. Можда би неко паметнији од мене успео да пронађе прави угао, али ми смо је анимирали само зато што је члановима бенда било лакше да једном недељно дођу, сниме гласове, што је све било јефтиније и једноставније него снимање игране серије. То није довољан разлог.
За сада, Коен има неке планове за будућност.
– Волео бих да радим на нечему за шта знам да ће трајати, да не морам истовремено док радим на једној серији већ да размишљам где ћу после, јер знам да ће се ова у неком тренутку завршити. Волео бих ту врсту стабилности, да могу у потпуности да се посветим креативном делу посла, а не стално да бринем шта ће бити следеће. Очигледно је да ће вештачка интелигенција играти значајну улогу. Постоји страх, и део тог страха је оправдан, али мислим да је део ипак претеран. Ако погледамо историју, технологија је увек мењала начин на који радимо. Када су се појавили рачунари, многи су били уверени да је то крај великог броја занимања. На крају се испоставило да су створили још више нових послова. Када је телевизија постала популарна, многи су говорили да ће позориште нестати. Па није нестало. Прави приступ је да наставимо да стварамо квалитетан садржај, а да се прилагодимо улози коју ће вештачка интелигенција имати и искористимо је у своју корист. Сигурно ће нека занимања нестати, баш као што данас више нико ручно не слаже слова у новинама.
Али појавиће се и неки нови послови, убеђен је Ален Коен.
– На крају ће увек побеђивати добра прича, добра уметност и добра идеја. Само ћемо пронаћи нове начине да све то комбинујемо са вештачком интелигенцијом. Послодавци који су запошљавали студенте из најновије генерације дипломаца, нарочито оне који су се током студија највише ослањали на вештачку интелигенцију, кажу да су често били веома разочарани њиховим радом. Управо зато што им недостаје оригиналност.
Нису заиста учили, већ су све време само уносили упите у Чет ЏиПиТи. С друге стране, испоставило се да су дипломци хуманистичких наука данас веома тражени чак и у финансијским компанијама и на Волстриту. Не зато што боље користе технологију, већ зато што умеју да размишљају.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: МФФ/Shutterstock