Један од краљева светске анимације одржао је мастерклас на Малти током Медитеранског филмског фестивала који нам је био добор повод да још једном сретнемо овог уметника неколико дана касније. За наш лист је говорио о томе како дечачки снови, уз помоћ тајних састојака попут талента, среће и радозналости, могу довести до врхунских резултата. Он је стварао неке од најуспешнијих цртаних филмова. „Малци“ и „Грозан ја“ су само неки од њих
Кајл Балда је један од кључних уметника који су обликовали свет анимације у последње три деценије. Филмови које је радио са три најмоћнија студија као што су „Пиксар“, „Индастријал Лајт енд Меџик“ (ИЛМ) и „Илуминејшен“ зарадила су готово шест милијарди долара. Међу тим насловима су они које данас знају деца и одрасли широм света: „Грозан ја“, „Малци“, „Прича о играчкама“, „Живот буба“, „Лоракс“… Балда је урадио оно што је мало ко имао прилику – да прође пут од цртача и техничара који седи за рачунаром до редитеља који води пројекте вредне стотине милиона долара, остављајући неизбрисив траг у поп култури. Био је и предавач на најпознатијим школама анимације. Сада је режирао и свој први играно-анимирани филм „Овце детективи“.
Како сте започели каријеру у анимацији?
– Одрастао сам осамдесетих, а то је било чак и пре него што су видеорекордери постали уобичајена ствар. Када бих као дете седамдесетих отишао у биоскоп и погледао неки филм, није постојао начин да га поново видим кад пожелим. Ако сам хтео да му се вратим, морао сам једноставно да га нацртам. Тако сам и почео. Рецимо, одгледам „101 далматинца“, дођем кући и направим читав стрип по том филму. Једноставно сам желео да још мало останем у том свету. Дуго нисам имао представу како уопште може да се уђе у свет анимације, све док нисам упознао породичног пријатеља Дена Џупа, који је тада радио као аниматор у „Дизнију“. У то време анимирао је лик Себастијана у „Малој сирени“. Он ми је рекао: „Ако желиш да се бавиш анимацијом, мораш да упишеш студије на факултету КалАртс у Валенсији, недалеко од Лос Анђелеса. Тако сам почетком деведесетих отишао тамо и студирао неколико година. Мој смер био је анимација ликова. То је био програм осмишљен искључиво за изучавање анимације ликова.
Студије нисте завршили?
– После друге године факултета појавио се „Парк из доба јуре“ и тада је индустрија визуелних ефеката буквално експлодирала. Тај филм Стивена Спилберга са диносаурусима био је прекретница у развоју анимације и дигиталних ефеката. После прве године на КалАртсу, на факултет су дошли људи из „ЛукасАртса“ и „Индастријал лајт енд меџика“ да разгледају студентске радове. То је тада било уобичајено. У то време „ЛукасАртс“ је развијао видео-игре и тражили су младе који би код њих радили током студија. То је било време старих „Амига“ рачунара, када се анимација правила пиксел по пиксел. Тако сам добио свој први плаћени посао. То ми је много значило, јер сам захваљујући том новцу могао да приуштим још једну годину студија на КалАртсу – и, што је још важније, да купујем храну. Следеће године добио сам још једну прилику за праксу, у компанији „Пасифик Дата Имиџис“. И та пракса је била плаћена, али ми је још важније било то што сам управо тамо научио основе рада у тродимензионалној анимацији.
Онда сте кренули ка другом крају света?
– Не одмах. Запослио сам се у студију „Индастријал лајт енд меџик“. После 4-5 година прешао сам у „Пиксар“, где сам радио као аниматор. Многи моји пријатељи са КалАртса већ су били тамо и стално су ми говорили да треба да им се придружим јер је тамо сјајно. Одувек сам, међутим, био радознао. Моја мајка је рођена на Малти, па сам са 24 године дошао најпре да видим ову земљу, а потом сам путовао и по Европи. То је у мени пробудило велику жељу да једног дана живим у Европи. Зато сам око 2001. напустио „Пиксар“. Управо тада сам упознао Пјера Кафана, који је радио на једној ТВ серији у Паризу. У то време сам предавао на филмским школама и бавио се сличним пословима као он, па смо нас двојица неко време сарађивали.
Тада сте још једном променили правац своје каријере?
– Баш у том периоду, око 2007, у Паризу је амерички продуцент Крис Меледандри основао студио за анимацију „Илуминејшен“ који је био под окриљем холивудске компаније „Универзал Пикчерс“, и све се некако савршено поклопило. Кафен је добио посао да створи први дугометражни цртани филм за овај студо „Грозан ја“ па сам и ја брзо постао део тима тог новог париског студија. До тада сам се углавном бавио анимацијом, али су ме све више занимали филмска композиција кадра (лејаут, примедба новинара) и режија. Почео сам да режирам кратке промотивне филмове за серијал о „Малцима“ и уживао сам у томе. После тога уследила је понуда да Пјер и ја заједно режирамо „Лоракса“, и тако сам се, прилично неочекивано, нашао на потпуно новом професионалном путу – као редитељ. Последњи филм који сам радио у „Илуминејшну“ био је „Малци: Груов почетак“. У међувремену сам снимио и свој први играни филм, који је управо стигао у биоскопе.
Ипак, како се догодило да сте готово одмах почели да радите на великим холивудским филмовима као што су „Породица Кременко“, „Маска, „Џуманџи“? Како је могуће да сте тако брзо ушли у тај свет?
– Мислим да је велики део одговора једноставно – срећа. Почео сам студије 1991. После прве године на КалАртсу добио сам праксу у компанији „ЛукасАртсГејмс“ где су тада радили на видео-игри „Day of the Tentacle“ („Дан пипка“), класичној дводимензионалној игри са пикселском анимацијом. Тамо сам радио преко лета. Одмах преко паркинга налазио се „Индастријал Лајт енд Меџик“ (ИЛМ) где су у то време правили „Парк из доба јуре“. Сасвим случајно видео сам једну слику тираносауруса рекса. Било је невероватно узбудљиво, иако је то у том тренутку била само статична слика.
Нисте чули рику диносауруса?
– Не, ништа од тога. У том тренутку још нису стигли ни до анимације, а камоли до звука. Једноставно сам пролазио ходником и случајно угледао ту слику на једном од монитора. То ме је потпуно фасцинирало. После тога сам се вратио на КалАртс и током друге године много више се посветио компјутерској анимацији јер ме је то одједном страшно заинтересовало.
Али, били сте млади и потпуно непознати. Сигурно је било стотине младих аниматора. Како се баш вама указала прилика?
– У то време је у Северној Америци постојало можда свега три или четири школе на којима сте могли озбиљно да студирате анимацију. Ја сам чак годину дана пре уписа дошао у место где се налази КалАртс јер сам закаснио са пријавом. Запослио сам се у граду и увече сам се готово кришом увлачио на предавања. Радио сам исте задатке које су професори давали студентима како бих направио довољно добар портфолио за пријемни. То ми је на крају помогло да будем примљен. Али било је веома тешко уписати ту школу. После друге године студија добио сам још једну прилику за праксу, овога пута у компанији „Пасифик Дата Имиџис“. У то време имали су одељење за анимацију ликова, али није било много посла. Онда је тог лета у биоскопе стигао „Парк из доба јуре“. Одједном је ИЛМ био преплављен послом јер су сви желели визуелне ефекте какви су први пут виђени у том филму. Послао сам им свој портфолио. У том тренутку имао сам избор. Или да останем још једну годину на факултету, чија је школарина била веома скупа… или да прихватим посао, наставим да учим кроз рад на филмовима и истовремено почнем да отплаћујем студентске кредите. Изабрао сам другу могућност. Да се вратим на ваше прво питање – све се дешавало невероватном брзином. После успеха „Парка из доба јуре“, филмски студији су одједном схватили да сада могу да испричају приче које раније нису биле могуће. Због тога је одједном било огромно тржиште. Мој први филм био је „Породица Кременко“, затим „Маска“, а већ са 22 године постао сам супервизор анимације на првом „Џуманџију“. То најбоље показује колико се све брзо развијало. Роб Колман, који је данас један од најпознатијих светских супервизора анимације, почео је да ради исте недеље када и ја. Седели смо буквално два места један од другог. Све те компаније и студији били су удаљени свега четрдесетак минута вожње једни од других. Деведесетих година управо се у том делу Калифорније догодила права ренесанса компјутерске анимације. Било је фантастично време да се човек затекне на том месту.
Шта, по вашем мишљењу, чини добру анимацију?
– Анимација може да буде много различитих ствари и различитим људима значи нешто сасвим друго. Недавно сам прочитао књигу „Последњи краљеви Холивуда“, која говори о Кополи, Спилбергу, Џорџу Лукасу и Скорсезеу и о томе како су променили Холивуд. Изненадило ме је када сам сазнао да је Џорџ Лукас, док је студирао, заправо желео да постане аниматор. Сматрао је да у анимацији редитељ има потпуну контролу над свим аспектима филма, што је у играном филму много теже. То је за некога ко жели да режира веома привлачна страна анимације. Али не желе сви аниматори да постану редитељи. Мислим да су многи аниматори, заправо, стидљиви глумци. У „Пиксару“ сте стално слушали једну реченицу, толико често да сте могли да је истетовирате. „Лик је краљ“. И док сам радио у „Илуминејшну“ са продуцентом Крисом Меледандријем, нико то није формално прогласио девизом студија, али сам сигуран да је управо то била њихова филозофија.
Оригиналност такође, претпостављам?
– Као аниматор, ваш задатак је да код публике створите емпатију према лику. Желите да гледаоци осете нешто. Често видим код студената да прво науче да анимирају ходање, одскакање лопте и све оне основне вежбе. То је као када пијаниста вежба лествице. Али нико неће изаћи на аудицију за симфонијски оркестар и свирати само лествице. Морате да одсвирате нешто што има смисао. Разумем да је велики притисак када мислите: „Морам да снимим филм. Морам да испричам невероватну причу“. Када погледам студентски тест анимације у коме лик покушава да реши неки проблем, и ако после неколико секунди почнем да бринем за тог лика и заборавим да уопште гледам анимацију… Е, то је оно највредније, злато коме сви тежимо.
Многи из ваше струке кажу да се у овој индустрији све одвија у циклусима, као да се сваких осам или девет година отвори нови велики талас пробоја анимације и дигиталног напретка?
– Да, и мени се увек чинило да се све одвија циклично. Тако је било чак и са традиционалном анимацијом. „Дизни“ је пролазио кроз различите периоде. Некада су снимали велики број филмова, па би онда дошло затишје. А онда је уследило ново златно доба, са „Малом сиреном“, „Лепотицом и звери“ и „Краљем лавом“. Иста ствар догодила се и са стоп-анимацијом.
Да ли је после „Парка из доба јуре“ постојао још неки тако значајан тренутак који је поново покренуо читаву индустрију анимације? Можда баш „Малци“?
– Сложио бих се вама. Мада бих то пре свега рекао за Париз и Француску. Вероватно је у неким другим деловима света ситуација била другачија. Али, мислим да је „Илуминејшн“ показао да филмови могу успешно да се праве и на другачији начин, у студију који није у Холивуду. Оно што је било посебно код „Илуминејшна“ јесте то што су редитељи били стално присутни у студију, радећи раме уз раме са аниматорима и уметницима.
Сви волимо „Малце“ – откријте нам како су настали, посебно њихов језик који само они разумеју?
– У самом почетку, Серђо Паблос је направио књигу са концептима, за филм „Грозан ја“. Малци у тој првој верзији изгледали су много више као Орци из „Господара прстенова“ него као Малци које данас познајемо. Један од разлога због којих су промењени био је врло практичан. Такав дизајн био би ужасно скуп за продукцију. Сваки лик би морао да има свој посебан модел, што би значајно отежало и поскупело производњу. Поред тога, желели смо да пронађемо нешто што ће бити комично већ самим изгледом ликова. Ерик Гијон прошао је кроз безброј различитих верзија дизајна док није дошао до ових малих жутих створења која данас сви препознајемо. Међутим, огроман део њиховог шарма лежи и у језику којим говоре. То је пре свега заслуга Пјера Кофена, који Минионима и позајмљује гласове. Његов приступ је од почетка био веома интернационалан. У језику Малаца помешани су елементи различитих језика. Пјерова супруга говори више језика, он сам говори француски и енглески, пореклом је из Индонезије, па се у њиховом језику могу чути и индонежанске речи. А понекад је све било много једноставније. Рецимо, одемо на индијски ручак, па Малци одједном почну да говоре „тика масала“ (пилетина у густом умаку од парадајза и павлаке, прим. новинара). Делили смо канцеларију и Пјер би ми често рекао: „Треба ми нека смешна реч. Имаш ли неки предлог шта би Малци могли овде да кажу“? Тако је, рецимо, име мог сина завршило у једној од њихових реплика. А ја сам једном пожелео да одам почаст Малти. У филму „Малци: Груов почетак“, када Кевин, Стјуарт и Боб стигну у Сан Франциско и уморно се пењу узбрдо, Кевин, потпуно исцрпљен, изговори: „Пастици!“ То је, наравно, алузија на чувену малтешку тестенину „пастици“ па обратите пажњу ако будете поново гледали филм. Али, на крају, све ипак пролази кроз Пјера. Он је, практично, аутор језика Миниона и последњи је који одлучује да ли нека реч заиста звучи „малчевски“ или не.
Ако се добро сећам, то је био први дугометражни филм чији главни ликови током читавог филма не говоре ниједним правим језиком, већ комуницирају гестикулацијом, мимиком и необичним звуцима. Мени је то било као да гледам оно што су некада радили Чарли Чаплин или Бастер Китон, само у анимираном филму. Да ли је то заиста био први такав случај? И како сте то успели?
– Свакако је то био први случај да главни јунаци једног дугометражног филма говоре језиком који заправо нигде не постоји. Наравно, у филму постоје и људски ликови са којима Малци комуницирају, па то публици донекле олакшава праћење приче. Али, главни изазов био је управо оно што сте поменули. Како испричати причу и пренети емоције ако публика не разуме речи? Чарли Чаплин је одлична референца. Исто важи и за Бастера Китона. Један од мојих највећих узора је и Питер Селерс. Он јесте говорио, али је пре свега користио лице и тело да би пренео емоцију. Мислим да је то једна од највећих предности анимације. Ако направите заиста добар анимирани филм, можете потпуно да искључите звук… И даље ћете разумети шта се дешава. Чак и код „Приче о играчкама“, где ликови говоре језиком који разумемо, можете да искључите тон и без проблема пратите причу. Ја заиста верујем у такво визуелно приповедање. Анимација је, пре свега, визуелни језик. На том принципу су настали и Малци. Наравно, њихов говор помаже, пре свега кроз интонацију и ритам, да се пренесу осећања. Али нико заправо не разуме шта они говоре. Људима је једноставно забавно како то звучи. Суштина је ипак у томе да емоција стиже до публике пре свега кроз оно што види.
Реците ми нешто о вашем новом филму „Овце детективи“ и зашто сте одлучили да пређете на играни филм у коме играју и велике звезде као што су Хју Џекман и Ема Томпсон?
– То је адаптација романа немачке списатељице Леони Сван. Моји агенти су ми рекли: „Ово је играни филм, знамо да то није оно што иначе радиш, али прочитај сценарио“. И одмах сам осетио да ми је та прича блиска. Овце су ме, на неки начин, подсетиле на Малце. И оне су аутсајдери. И оне покушавају да ураде нешто што далеко превазилази њихове могућности – да реше једно убиство. То ми је било дивно. Одушевио ме је начин на који овце посматрају свет. Њихова филозофија о људима. Начин на који размишљају о Богу. Све ми је то било невероватно духовито и паметно. Али како сам читао сценарио, све више сам откривао колико у њему има емоције. Знао сам да ће играни филм за мене представљати нови корак, јер то до тада никада нисам радио. Али, одувек сам волео да се упуштам у ствари које су ми непознате.
Да ли у филму има и анимације?
– Има, наравно. Све овце су компјутерски рађене класичном ручном анимацијом ликова. Овце међусобно разговарају, али никада директно са људима. Између њих не постоји таква врста комуникације. Ако овце разговарају једна с другом, а човек је у близини, он чује само блејање и друге животињске звукове. Али овце истовремено покушавају да реше мистерију убиства. Уз то покушавају и да помогну полицајцу Тиму Дерију. Он ради у једном малом месту у енглеској провинцији и налази се у сличној ситуацији као овце. Никада до тада није решавао случај убиства, а ово је највећи изазов у његовој каријери. Зато га овце непрестано, неприметно, усмеравају. Остављају му трагове на местима где ће их пронаћи и на разне начине га гурају у правом смеру.
Током каријере сте мењали различите послове – јесте ли их пажљиво бирали или су вам се те промене дешавале саме од себе?
– Код мене, искрено, није било никаквог плана. Ако бих морао да издвојим нешто што ме је све време водило кроз каријеру, онда је то била радозналост. Стално сам желео да пробам нешто ново. Осетио сам да имам довољно сигурности као аниматор да могу да кажем: „Желим да будем шеф лејаута“. Мој продуцент је био убеђен да имам неки велики стратешки план, да желим да научим све сегменте производње како бих једног дана постао редитељ. То би, признајем, био веома паметан план, само што га ја уопште нисам имао. Када ми је касније понудио да режирам кратке филмове, поново је пресудила радозналост. Чак и сада, када сам прешао из анимације у играни филм, поново бих рекао да ме је водила управо радозналост. Никада пре 30 година нисам себи рекао: „Једног дана бићу редитељ играних филмова“. Нисам ни помишљао да је тако нешто могуће. Било ми је довољно да могу креативно да се изражавам и да од тога зарађујем за живот. То ми је био једини циљ.
Шта сматрате својим највећим успехом у индустрији видео-игара?
– Рекао бих да је то чињеница да ми је управо рад на видео-играма отворио врата каријере аниматора. Прилика коју сам добио у ЛукасАртсу почетком деведесетих била је пресудна. Када сте студент филма или анимације и добијете свој први посао – чак и ако је у питању само пракса – то вам много значи. Само сазнање да неко верује у ваше способности даје вам огромно самопоуздање. Иако је од тада прошло много времена, то је било веома важно за мој развој као аниматора и за све што сам тамо научио. С друге стране, никада нисам престао да волим видео-игре. Имам једну независну игру коју бих једног дана волео да направим. То је један од бројних пројеката који ми већ дуго стоје у фиоци. Супруга Џенет и ја смо велики љубитељи игара. Стално играмо нешто. Тако да су игре и данас велики део мог живота.
Играте неке захтевне игре или нешто што служи само за опуштање после посла?
– Моја омиљена игра је „Elden Ring“. Играо сам је безброј пута. Рекао бих да је прилично комплексна и веома тешка. Тренутно супруга и ја играмо „Kingdom Come: Deliverance 2“. То је, додуше, игра за једног играча, али ми је играмо заједно, као да сарађујемо. Радња је смештена у средњовековну земљу Бохемију и заснива се на историјским догађајима.
Можете ли уопште да играте игру као обичан играч? Или стално анализирате како је направљена? Не могу да замислим да успевате да се потпуно опустите.
– Управо је у томе ствар. Када је нешто заиста добро урађено и када вас потпуно увуче у свој свет, то је највећи комплимент који може да добије. Пошто се овим бавим сваког дана, највеће задовољство ми је када успем да заборавим како је нешто направљено и једноставно се препустим. Било да је у питању филм или игра. Тада знате да заиста функционише. Наравно, понекад размишљам о томе како су дизајнери игре конструисали причу. Како ме воде кроз игру. Како су ме навели да бринем за лик којим управљам. Али има и ситуација – рецимо у Elden Ringu – када ме стварно ухвати страх шта ме чека иза следећег угла. И управо је то сва чар.
Да ли вас брине начин на који вештачка интелигенција улази у ову индустрију?
– То је питање које се данас поставља на сваком панелу и мислим да је потпуно оправдано. Проблем је што је на њега веома тешко дати коначан одговор. Сваки пут када погледате шта се дешава, технологија је већ отишла неколико корака даље него пре само неколико недеља. Оно што бих ја рекао јесте да ми све то и даље делује прилично изведено из нечега што већ постоји. То је, уосталом, и природа ових система – они уче из онога што су људи већ направили. Волео бих да се као позитивна последица свега овога догоди то да нас примора да будемо још оригиналнији. Да престанемо да понављамо оно што су други већ урадили и да непрестано тражимо нешто ново, неистражено. С друге стране, ипак сам оптимиста. Верујем да ће нас све ово још више подсетити колико је драгоцено оно што је истински људско. Недавно сам прочитао нешто занимљиво. Постоје две верзије аудио-књиге „Одисеје“. Једну чита прави Ијан Мекелен, а друга користи глас Мајкла Кејна, који је дозволио да се његов глас репродукује помоћу вештачке интелигенције. И онда се запитате: Шта бисте радије слушали? Ја обожавам оба глумца подједнако, али желим да чујем прави људски глас. Желим да чујем где ће направити паузу, где ће променити интонацију, шта ће лично осетити у тој реченици. То је нешто што произлази из човека, а не из синтетички произведеног гласа. Зато се надам да ће управо то постајати све вредније – оно што је истински људско.
Шта је следеће? Још играних филмова, повратак анимацији или можда више предавања?
– И даље обожавам анимацију. Подједнако волим и играни филм. Анимација је, по мом мишљењу, изузетан медиј, али је истовремено и невероватно захтевна и дуготрајна. Зато ми је занимљиво да се повремено изразим и кроз неке друге форме, без одрицања од анимације. Тренутно развијам неколико различитих пројеката и, искрено, мени је много важније да прича има сјајне ликове и добру драматургију него да ли ће бити анимирана или играна. То ми је пресудно. Што се тиче предавања, и то заиста волим. Уживам када одем на неку школу или факултет и разговарам са студентима. Само, данас ме много више занима да говорим о самом креативном процесу него о техничким аспектима анимације. Мање ме занима како се анимира покрет, како се прави сториборд или физичка глума ликова. Више ме занима одакле долазе идеје. Како настаје прича. Како аутор пролази кроз процес писања. Нисам музички талентован, али једна од омиљених ствари ми је да на Јутјубу гледам документарце о томе како су настале велике песме. Како су, рецимо, „Битлси“ написали неку своју композицију. Како је изгледао њихов креативни процес. У томе видим невероватне паралеле са филмом и приповедањем. Мислим да је креативни процес, без обзира на област, веома сличан. Било да компонујете музику, пишете текстове, сликате или снимате филмове. Увек ме фасцинира како различити уметници долазе до својих дела.
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: МФФ/ Shutterstock