Румунски редитељ је направио причу засновану на истинитим догађајима о неразумевању западних демократија према обичајима имиграната из другачијих култура као и њиховим тешкоћама да се прилагоде новој средини. У неким случајевима имигрантским породицама су због тога одузимана деца
Филм који прати румунску породицу евангелистичких хришћана увучену у случај злостављања деце након сукоба са норвешким социјалним системом, био је један од наслова о којима се највише расправљало у главној конкуренцији. Критичари су били подељени када је реч о његовим квалитетима и друштвено-политичким ставовима, мада је управо та отвореност за расправу очигледно ујединила жири. У филму „Фјорд“ породица, на чијем су челу отац Михаи (Себастијан Стан) и мајка Лисбет (Ренате Реинсве), сели се у Норвешку, где се убрзо суочава са локалним службама социјалне заштите, које њихове традиционалне методе васпитања деце – укључујући повремене ћушке и васпитне ударце по задњици – сматрају злостављањем. Судски процес који потом следи постаје подједнако расправа о њиховим уверењима колико и о наводним злочинима које су починили.
На прес конфернецији и у разговорима за медије током фестивала, Кристијан је нашироко причао о свом филму, а овде смо прикупили најзанимљивије делове.
– Заправо, све је почело од неколико новинских чланака, а посебно једног који је веома сличан ономе што видите у филму, и почео сам да примећујем одређени образац таквих инцидената – говорио је редитељ. – Пре десетак година постојао је сукоб између једне пољске породице и данских власти, затим сукоб између индијске породице и шведских власти, па онда овај случај румунске породице и норвешких власти. Мало-помало почео сам да уочавам образац сукоба између конзервативних и прогресивних вредности, а то је нарочито видљиво у нордијским земљама, јер су оне најпрогресивније у Европи.
Лопови и синдикати
Детаљно је пратио румунски случај.
– На крају сам ступио у контакт са породицама и разговарао са њима. Отишао сам у Норвешку да разговарам са тужиоцима, судијама, новинарима и медијима. На крају сам одлучио да створим своју причу, а не да правим реконструкцију стварних догађаја. Дакле, није се баш овако догодило у стварности, али прича није далеко од онога што сам открио. Пре свега, важно ми је да нагласим да овај филм није о сукобу између Румуније и Норвешке. Он говори о много ширем проблему. То је сукоб између дела друштва који има приступ привилегијама, образовању и богатству – што људима омогућава да буду емпатичнији – и слоја друштва са мање могућности, који задржава конзервативније погледе. Наравно, Норвешка је веома другачије друштво од Румуније. Када одете тамо, одмах видите да људи свет посматрају другачије. Када смо стигли, закључавали смо врата и носили новчанике са собом, а они су нас стално питали зашто то радимо, говорећи: „Ми то овде не радимо“. Ми бисмо одговарали: „Али можда постоје лоши људи, лопови“. Они би рекли: „Не, нема их“. Онда смо се шалили: „Па, довели смо велику румунску екипу са собом, зато немојте бити баш толико сигурни“.
Велика разлика током рада у Норвешкој била је и то што они раде само осам сати дневно. Чак и филмске екипе! Синдикати љубоморно чувају тешко стечена радничка права.
– То је за нас био шок. Мислим, филм као уметност је настао у Калифорнији – потребан вам је сунчан дан и ради се од јутра до мрака како би се сунчева светлост искористила. Али, постепено смо успели да превазиђемо те разлике и фокусирамо се на оно што нам је заједничко. На крају смо постали једна екипа која ради на истом филму.
Причао је о смешном случају који добро показује разлику између друштава.
– Нашли смо прелепу локацију са две суседне куће и лако смо убедили једну породицу да нам дозволи снимање, али никако нисмо могли да ступимо у контакт са другим власником. Непрестано смо молили наше норвешке партнере да позову тог човека, а они су стално говорили: „Па, оставили смо му поруку.“ Питали смо их: „Зашто једноставно не одете да покуцате на врата и разговарате с њим“? Они су одговорили: „Ми то не радимо тако“. На крају су га пронашли две недеље пред почетак снимања. Рекли су нам: „Делује као тежак човек. Није разговарао са својим комшијама десет година“.
И превише фини
Заправо, био је веома пријатан и разуман човек и одмах је дао дозволу за снимање.
– Испоставило се да са комшијама није разговарао десет година зато што није желео да их узнемирава. Нико никада није започео разговор са њим. У тој култури постоји, можда, и превише поштовања према приватности. Нисам особа која оптимистично говори: „Ма не брините.“ Не мислим да ствари природно иду у добром правцу. Морамо стално улагати напор да бисмо их одржали на правом путу. Ако погледате шта се данас догађа, видећете да су људи помало уморни од демократије, јер демократија није нешто природно – она захтева труд. Зато сам и снимио филм у Норвешкој, а не у Белорусији. У Белорусији нема расправе. Долазим из комунистичке земље. Није постојало право да сумњате у оно што је друштву наметнуто као истина.
Емпатија такође захтева труд, сматра Мунђију:
– Као деца не рађамо се емпатични. Веома смо себични. Емпатија долази кроз образовање. Морамо да улажемо напор и будемо великодушни, да делимо своје богатство са сиромашнијим регионима и друштвима, ако желимо да свет иде у добром правцу. Не можемо само заговарати либералне друштвене циљеве људима који немају ни чисту воду. Морамо бити више укључени. Морамо разумети да људи са више ресурса развијају више емпатије. Не можемо само гласати за инклузију и емпатију – морамо их живети у пракси. А то захтева труд. Имам велико поштовање према Норвешкој и нордијским земљама. То је веома цивилизовано друштво. Али оно мора бити мање ригидно у разумевању да нису сви имали срећу да достигну исти ниво емпатије. Потребно је мало стрпљења и потребно је пронаћи начине за дијалог. Није корисно рећи: „Верујте ми, ово ће бити добро за вас.“ И даље морате да убедите људе и да улажете у њихово образовање, а не да им намећете сопствени систем вредности, чак и када сте сигурни да је то за њихово добро.
Овај филм у великој мери се бави фундаментализмом.
– Ако имате фундаменталистички начин размишљања, разлика између десничарског и левичарског фундаментализма није тако велика. Мислим да треба да се сретнемо негде на средини и да почнемо прихватањем чињенице да неки људи неће имати иста мишљења и вредности као ми.
Није бринуо због могућих замерки што ову критику износи у Норвешкој, а не у сопственој земљи.
– Мислим да су тамо довољно паметни да прихвате критику, док конзервативније друштво често није довољно спремно за то. Веома ми је драго што је њихова реакција била прихватање могућности да још имају простора за напредак, и управо сам то очекивао од једног тако цивилизованог друштва. Опасност је заправо већа када покушавате да унесете овакву врсту суптилне равнотеже у конзервативно друштво, јер су тамо ствари једноставније. Немате право да сумњате.
Пише С. Јокановић