Преко сурих гора до топлог мора
КРОЗ АЛБАНИЈУ

Ова, нама суседна држава, простире се правцем север-југ од градова Бајрам Цури преко престонице Тиране до Саранде на југу. Јадранско и Јонско море запљускују обале ове земље на граници са Италијом. Некада су Римљани освајали Албанију изградњом пута Виа Егнатиа до Константинопоља, а њихови следбеници Италијани су у прошлом веку то покушавали и преко мора. То има неке сличности са краткотрајним освајањем нашег цара Душана у 14. веку. Са севера кроз Албанију је пролазила и српска војска у Великом рату на путу спасења до Крфа и Солуна. У песмама је остала чувена строфа ,,нико не зна шта су муке тешке ко не пређе Албанију пешке“.

Први град на северу који вреди видети јесте Скадар до кога се стиже из Црне Горе, поред истоименог језера. У овом, доста промењеном и урбанистички још неуређеном граду, доминира тврђава која се у нашој историји помиње као Скадар на Бојани у коју је, по нашој легенди, зазидана млада Гојковица, супруга најмлађег и наивног брата Мрњавчевића. Албанци ову тврђаву зову Розафа. На уласку у тврђаву, наводно, још увек цури млеко зазидане мајке, која је молила да је само груди оставе слободне да може да доји своје новорођенче. У Скадру, или на албанском језику Шкодри, није изненађење срести Србе и Црногорце са слабим знањем матерњег језика и албанизованим именима и презименима из времена комунизма и владавине Енвера Хоџе.

Тирана, иако главни град, нема туристичких знамења вредних посете. У архитектонско-урбинистичком нереду, једино што вреди поменути јесте да се ту налази седиште Албанске православне цркве чији је патријарх по националности Грк. Вредно је и помена да се на православном гробљу налази спомен-гробница преминулих припадника српске војске из периода преласка преко Албаније.

У туристичком погледу вреднији је Драч са римским амфитеатром, још увек недовољно археолошки истраженим и недовољно приступачним. Овај стари град „наружује“ велика лука из које су Албанци више пута бежали преко мора у Италију, па их и данас има у раштрканим селима јужне Италије, а ови Итало-албанци познати су као Арбереши.

У континенталном делу, источно, током реке Шкумбин – притоке Јадранског мора, удаљен од Драча налази се Елбасан. Иначе, до истог града постоји и пут из Тиране који иде планиским врховима изванредне лепоте предела. Осим турске тврђаве у Елбасану, вредније је видети манастир Светог Јована Владимира у близини града. Ту се чувају мошти овог нашег првог свеца и владара Дукље (1000-1016) коме су Бугари, као Самуиловом зету, на превару одрубили главу. Мошти је могуће видети само на отварању саркофага сваког 4. јуна у години, али се нисам задесио у то време.

 

Пише Живорад А. Симић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању