Све и да нису овако врели дани тамо треба отићи. А посебно сада, кад је летња жега. Јер, ко жели да усред ужареног дана осети како му хладноћа спушта температуру, мора да крене у источну Србију, јер у том делу наше домовине лепоте природе има у изобиљу. Дакле, Пожаревац, Петровац на Млави, па долином Млаве до Крепољина. Постоји само једна опасност да не стигнете тог дана до планираног циља – Крупајског врела. А она се крије у томе што ћете од Петровца успут свраћати на толико дивних и знаних локација да вам то може „укасти“ дан.
Но, ако се то којим случајем не деси, па намерник не зађе ни у Петровац, ни у Бању Горњак, ни у Манастир Благовештења, ни у светињу Горњак, не заустави се на каменом мосту, не сврати… Дакле ако избегне све замке зване атракције овог краја онда прича даље иде овако…
Уживање је возити се од Крепољина долином Млаве преко села Сига. Дивна природа, пут није превише прометан, има се кад и да се гвирне на околину. Од Сиге, где река Крупаја предаје воде Млави, води пут ка Милановцу и тамо се одваја џада ка Крупајском врелу. Донедавно није Крупајско врело било туристички експлоатисано. Готово да се за њега није ни знало. Сада, усред седмице, на импровизованом паркингу на брзину урађеном, нема места да се стане. У ресторану нема места да се седне и поједе чувена пастрмка, а на даскама, којима је на неколико места премошћен рибњак нема места да се мимоиђу две особе.
Простор је мали, до врела се стиже тако што се поштују правила првенства пролаза. Узана је то стаза изнад воде и уопште није једноставно доћи до доброг места за разгледање, тамо код извора. А до њега, што дрвена табла показује, води стаза поред старе воденице. Онда посетилац мора да се попне на узану ивицу рибњака, па онда те на једну, те на другу страну преко рибњака до првог малог одморишта. Одатле се види очаравајућа боја воде. Плаво-зелени базен слива се низ брану и наставља даље ка увиру.
Ко жели да баш до извора дође мора да сачека. Тамо нема довољно места. А управо са тог места се види сва лепота Крупајског врела. Оно је, иначе, у приватном власништву, а преци данашњег власника купили су 1938. године огромно имање у чијем саставу је било и ово врело. После Другог светског рата на препоруку академика Миладина Пећинара направљена је близу врела невелика брана да се мало умири Крупаја. Испод су власници сазидали воденицу, ваљарицу и вуновлачару.
Крашко порекло извора дало је стручњацима право да претпоставе да би то могао да буде заправо бунар иако на први поглед изгледа као да вода долази из пећине. Јер, када се погледа крај тог плаво-зеленог огледала, у стени се види отвор као да се улази у пећину. Рониоци из Србије, а у неким истраживањима било је и страних, спустили су се до дубине од 123 метра. И нису се ту зауставили. Тунел који је ишао хоризонтално истражен је до дужине од готово сто метара.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању