ПРИЧА О ЈЕДНОМ СОКАКУ
Крушевачка Скадарлија

Куће у Караџићевој су грађене у стилу народног градитељства карактеристичног за другу и трећу четвртину 19. века, а има и оних из прве половине 20 столећа. Како се дошло до имена Грчки шор? Каже прича да су у обликовању и стварању ове улице учествовали трговци и мајстори грчког и цинцарског порекла из северних делова Грчке – из Аресцисте, предала Загорја у Епиру, краја око Јањине, али и из Мореје. Карацидис Љота је такође са првим Грцима печалбарима из Епира 1785. године дошао у Крушевац и у главној улици сазидао прву кафану „Мали Париз“, а потом и „Париз“, у самом центру града, где се данас налази чувена „Коцка“. Карацидис је био и власник кафане „Цариград“. Кафане Грка у Крушевцу биле су још и: „Цар Лазар”, „Српски краљ“, „Коловоз“, „Топ“, „Љотић“.

Како се претпоставља Грци су у Караџићевој улици градили куће најстаријег типа, али у њима нису живели. Као улица која је једна од ретких која је сачувала специфичност становања и свих типова кућа старог Крушевца, почетком деведесетих година 20. века залагањем архитекте Предрага Вертовшека проглашена је културно-историјском просторном целином великог значаја.

Караџићева улица има и куће грађене чувеним моравским стилом. Једна од таквих је Бегова кућа, која није чувена по неком свом архитектонском решењу него по људима који су у њој живели. Кућа се, заправо, налази на углу Југ Богданове и Караџићеве улице и извесни подаци указују на то да је у турско време била нека врста царинарнице. Када је наступило ослобођења 1833. године, ову кућу је купио истакнути политичар крушевачког краја из средине 19. столећа Живко Шокорац. У власништву Петра Поповића, помоћника окружног начелника, била је након тога. Кућа, односно брдо на којем се она налази, из тог разлога је дуго носило назив Помоћниково брдо. Иако условно за становање, данас, због немара и неких законских прописа, налази се у веома лошем стању и пропада.

Кроз Караџићеву, у тренутку док смо пролазили срели смо мало Крушевљана, који нису били ради разговору. Кога да питамо нешто кад нигде никог нема. Као једину особу сретосмо у дворишту кафеа „Ники 999“ једну даму која нам рече: „Ово вам је крушевачка Скадарлија“ . Колико толико, ипак се појави неко.

Како завршити причу о Караџићевој него о Крушевљанима, које и кад питате нешто увек говоре у деминутивима. Код њих можете запазити у причању те мале, мале речи, па ће вам они увек рећи уместо куће – кућица, уместо улице – уличица, уместо коцке – коцкица. Каква је онда ово репортажа: на крушевачки начин – репортажица. Каква прича о Караџићевој улици – причица. Које су још лепе речи на то једно к – кишобранчић, крајић, кружић, кексић. Крушевчки. Како другачије.

 

Текст и фотографије Весна Тодоров

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању