Крузером од Мајамија до Ванкувера

Мајами – пешчане плаже, океан, журке, добар провод… Ипак, овога пута, моја прва асоцијација је прелазак са једног океана на други, са Атлантика на Пацифик, промена четири временске зоне и ускакање, из шортса, у зимску јакну. Био је то почетак путовања које ће трајати 21 дан и током којег ћемо обићи 13 лука, проћи кроз чувени Панамски канал…На броду је око три хиљаде путника што значи да смо крцати. Само да капетан подигне сидро и можемо кренути у нову пустоловину

Испловили смо из Мајамија око 16 часова и већ сутрадан, око седам ујутро смо били на такозваном Острву среће – Аруба. Мали рај са божанственим плажама, фламингосима и пеликанима који те срдачно поздрављају, игуанама које шетају по граду и веру се по палмином дрвећу, и место са једним од највећих казина на свету.

Како год да се окренеш, окружен си излозима са брендираном гардеробом, скупоценим накитом, мада има и прегршт локалних продаваца са ручно прављеном робом и сувенирима. Једном речју – оаза мира и уживања за хедонисте. Искористила сам то што сам рано устала да одем до једне мале плаже на којој је био усидрен рибарски чамац и са којег су три пеликана, попут живахне деце, ускакала у море.

Дани на мору умеју да буду тешки и напорни, нарочито за нас који радимо у ресторану. Ови људи не престају да једу, од јутра до мрака они само жваћу и пију тај ледени чај (који је при том, да будем искрена, ужасног укуса). Још на све то, за време вечере, десет минута пре него што ће се затворити ресторан, ја добијам четири путника, неки Американци. Делују фино и као да се неће задржати предуго, али свеједно, хоћу и ја да се одморим и вечерам.

Појели су вечеру, на реду је дезерт. Већ постајем нервозна, ово је најгори део јер Американци обично након вечере пију кафу уз дезерт, а то значи да ја морам да идем да покупим из главне кухиње свежу кафу, па крем и млеко… Не могу, богами.

„Драга господо, вероватно Вас нису обавестили када сте резервисали ово путовање да неће бити дезерта, одлучили смо да бринемо о Вашем здрављу тако да служимо зелене јабуке.” Погледали су ме бледо и само спустили главе. И било ми их је жао. Рекла сам да се шалим, донела им шта су желели и обећали су да ће се вратити и сутра.

Nastavak pročitajte u broju 3134.