Већ на аеродрому, својеврсном футуристичком чуду, приметила сам да је Малезија земља контраста, јер џунгла се простирала одмах иза угла. Поглед кроз прозор брзог воза којим сам стигла до центра, откривао је пејзаж преплављен палмама, насељима и обрисима монументалних грађевина у даљини. Куала Лумпур из воза ми је деловао као живи организам који је дисао и растао у сваком тренутку.
Стигла сам касно, после поноћи. Дочекала ме је треперава светслост чувених Петронас кула, симбола града. Посматрала сам их главе забачене уназад, деловале су ми као два сребрна монолита која се пробијају кроз облаке. Младић, који је у близини продавао кокосове орахе, приметио је мој израз лица. „Први пут овде, је ли?“, питао је са осмехом који је био шири од самог кокоса. „Јесте“, рекла сам, „ове куле су… импресивне као да су из неког другог света.“ Насмејао се и одговорио: „Јесу, импресивне, али и скупе. Добра прилика за ‘селфије’, зар не?“ А онда ми је показао како да подесим угао на телефону тако да изгледам као да држим обе куле у рукама. Локални хумор, схватила сам, био је као добро зачињено јело – у почетку ти је мало чудно, а онда не можеш да престанеш да га једеш. После сликања и срдачног ћаскања, купила сам од њега кокосов орах премда их уопште не волим. „Пијеш га са сламком, пази да ти не испадне!“, рекао је кроз шалу, а ја сам се насмејала.
Куала Лумпур није само бетонска џунгла, већ и духовно уточиште. Сутрадан сам се упутила ка Бату пећинама, било је то право ходочашће. Дочекала ме је монументална, златна статуа бога Муругана, висока четрдесет и два метра, која је сијала на сунцу као капија у један други, мистични универзум. Приметих да чувари многе посетиоце враћају, јер су правила облачења стриктна. И жене и мушкарци морају бити пристојно одевени да би им био дозвољен успон, зато је препорука понети мараму за покривање.
Двестотине седамдесет и две шарене степенице (да, бројала сам их) водиле су до светилишта. Али то нису биле обичне степенице. Обојене у све дугине боје, стварале су визуелни спектакл који је истовремено био и радост за очи и изазов за ноге. Сваки корак био је у некој другој нијанси – јарко црвена прелазила је у сунчано жуту, а затим у смирујућу зелену и дубоку плаву. Изгледало је као да се дуга срушила на улаз у пећину и претворила у степениште. Свака степеница је представљала изазов, али ми је то дало времена да се сконцентришем на избегавање мајмуна који су користили сваку прилику да насрну на туристе. Дрски дугорепи макаки мајмуни су овде праве газде. Иако делују слатко, треба их избегавати, јер су познати по својој сналажљивости и брзини којом краду храну, пиће, па чак и наочаре и мобилне телефоне од туриста. Деловало је као да уживају у том колору, поскакујући са једне боје на другу као да играју неку своју шарену игру. Један дрски малишан је покушао да ми украде флашицу воде из торбе. „Хеј, то је моја вода!“, вриснула сам тоном као да ме мајмун разуме. Погледао ме је, искезио се и удаљио се са мојом флашицом воде као да је освојио трофеј.
Текст и фотографије: Сенка Д. Павловић Чотрић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању