Две речи се најчешће чују ових октобарских дана у Купинову, месту у Срему, у општини Пећинци. Жир и тартуфи. Додуше било је тако и прошле године. Разлика је у томе што је реч тартуфи лани била прва, а жир друга. Сада је обрнуто. Жир, па тартуфи.
Откуд ово? Брзо се све разјасни када се стигне у ово историјом богато место. Заправо када се прође кроз њега и настави. Крене ка Сави или периферији Обедске баре. Аутомобили и трактори паркирани уз пут. Па и дубоко у шуми. Ко води пса, тај тражи тартуфе. Они са пластичним кантама сакупљају жир. Жир је ове године хит. Цена је сто динара по килограму. Печуркара је мање. Суша је учинила своје, не исплати се проводити време у потрази за њима. И ако се нешто нађе од печурака, кажу трагачи, то су мали примерци. Мале су им цене. Ништа од зараде као раније када су они вичнији и са боље обученим псима зарађивали и по неколико десетина хиљада евра за неколико месеци.
Испред цркве Светог Луке паркиран само један аутомобил. А недеља је, дан када се обично у цркви појави већи број верника.
– Сама бринем о овој светињи која је била парохијска црква, а сада је манастир – каже сестра Стоја док откључава улазну капију. – Ово је црква посвећена Светом Луки. Мештани је зову Деспотска црква.
Откључа и врата од цркве. Упали кандила, стаде поред целивајуће иконе и показа на најсветије место. Тамо где се чува део моштију Свете Ангелине. А црква мала. Није осликана. Зидови у бело окречени, на њима окачене иконе.
– Иконостас је с краја 18. века, урадио га је истакнути барокни уметник Јаков Орфелин – прича сестра и показује на празни рам који дели наос од олтара. – Ако Бог да урадићемо и конак па да може да дође још неколико сестара.
Историјски подаци веле да је ово била дворска црква Бранковића подигнута половином 15. века и да је ктитор деспот Ђурађ Бранковић. Овде су једно време чуване мошти светитеља и евангелисте Луке, а нешто касније и земни остаци српских деспота Стефана и Јована Бранковића. Рушена је до темеља, а обновљена 1730. године. Данас је то споменик културе под заштитом државе, а иначе је најстарија православна црква северно од Саве и Дунава.
– Била је тунелом повезана са дворским градом Купиником – каже монахиња. – Одаћу вам малу тајну. Тај округли поклопац код ваших ногу, што је покривен, ту се улази у тунел који је водио до града.
Тунелом се није могло ка остацима Купиника. А ни по површини донедавно посетиоци нису могли ни да приђу тим остацима. Сада је терен около рашчишћен, а преко корита којим отиче вода из Обедске баре постављен је дрвени мостић. И чим се приђе остацима града види се да су се коначно посла латили и археолози. Свуда око темеља су летос истраживали, на неколико места и дубље сонде копали. Па ипак, и даље некако тужно изгледа некашњи град који је у 15. веку припадао српским деспотима Стефану Лазаревићу и Бранковићима. Мора историјско наслеђе да се сачува. Много је сличних места у Србији која изгледају слично. Чак и тужније.
– Не можете овим путељком поред канала ка цркви – рече пецарош. – Баш због ове воде где пецам. Када из баре надође вода, поплави ове делове, па се тим преким путем не може у шуму. Морате около. Одавде има око пет километара.
Текст и фотографије О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању