Баш као и летос у Локарну, и на Фестивалу ауторског филма у Београду десило се да два остварења из Литваније буду у такмичарском програму. „Токсично“ у режији плавокосе Сауле Блувајте освојио је у Локарну главну награду, али је зато „Суво дављење“ Лауринаса Барејше добило две, не мање важне – за најбољу режију и целокупни глумачки ансамбл.
Већ други пут у Београду са својим филмовима Лауринас Барејша пита како су ми се допали литвански филмови? „Токсично“ нимало, а „Суво дављење“ је изврстан, кажем, са пуном одговорношћу и „доказима“. Барејша се успротиви и почне у хвалоспевима да говори о колегиници:
– Али, њен филм је бољи од мог – искрено ће наш шармантни и љубазни саговорник. – Обоје смо из истог града Каунаса који је деведесетих важио за незваничну престоницу криминала у Литванији и много онога што је приказала у свом филму мене подсећа на детињство, иако је тема којом се бави савремена. Сауле је мало млађа од мене, али расли смо у истом периоду. Ми као деца нисмо били много свесни те мрачне стране живота, јер је у том периоду насиље било нормализовано, доживљавали смо га као да се дешава неком другом поред нас, али не и нама. Све је то било деведесетих, сада је много сигурније што се тиче криминала.
Лауринас Барејша (36) је прилично значајно име у светским фестивалским круговима чији је готово сваки рад током последњих осам година завршио на некој великој смотри попут оних у Берлину, Венецији или Локарну. Његов први дугометражни играни филм „Ходочашћа“ донео му је у његовој домовини признања за најбољи филм, сценарио и режију пре две године. Стигао је чак и до америчких биоскопа, што ће се десити и са „Сувим дављењем“ које је поред успеха у Локарну добило награду у Талину и проглашено најбољим филмом у Севиљи. У Литванији га је видело готово педесет хиљада гледалаца што је огроман успех за ову малу балтичку земљу.
То је савремена драма о две сестре, њиховим браковима и деци пре, за време и после трагедије која им се догодила једног безбрижног лета током одмора. После свих успеха које је до сада имао на фестивалима и у биоскопима, „Суво дављење“ ће бити представник Литваније у трци за награду Оскар.
Тешка времена
Делује као да присуствујемо ренесанси литванске кинематографије?
– И сами покушавамо да растумачимо тај успех и мислим да постоје два разлога за то. Прво је што се даје шанса младим ауторима да под повољним условима сниме свој први дугометражни филм и сви лобирамо да се фонд за дебитанте увећава, а не да се смањује. Једино тако нови, занимљиви гласови могу да дођу до изражаја. Наравно, у томе има удела и квалитет кратких филмова које је тај аутор до тада радио, они указују на његов стил и правац којим иде, али кратки филмови не могу да заиста говоре о таленту неког уметника. Други разлог за ренесансу наше кинематографије је што смо после стицања независности имали празнину, изгубљену генерацију која није могла да снима.
Зашто?
– Није било новца. Нагло смо прешли из социјализма у капитализам и додатно смо били под блокадом Москве. То је трајало све док нисмо постали део Европске уније и постали економски стабилна земља. Тако је стигао и новац за културу кога до тада није било. У том периоду од независности до уласка у Унију снимали су се филмови уз помоћ прљавог новца који су имали неки чудни људи. Довозили су кола пуна кеша ствараоцима а ови нису смели ни да питају одакле новац? Можда не би преживели одговор на то питање. Старији редитељи, навикнути на рад у државним студијима, нису знали да се снађу у новим временима. Други су правили лоше филмове за сумњиве „продуценте“ и само пар њих је некако успевало да прође те године. Шарунас Бартас, старији колега, имао је своје методе преживљавања и успео је и да оснује своју продуцентску кућу како би био свој газда.
Остали сте нам дужни за други разлог ренесансе литванске кинематографије?
– Наравно, све се променило када је 2010. основан наш Филмски центар. Тада је почело да се ради нормално и транспарентно, млади су могли да знају шта их чека после завршене филмске школе, да ће снимити неколико кратких филмова и онда добити прилику да ураде дуги, да ће имати шансу да нађу себе. Они данас немају притисак традиције и предрасуда што је значајно за разноврсност идеја и слободу њиховог изражавања. Рецимо, Сауле и ја имамо потпуно другачије методе рада и ставове о кинематографији и у томе је лепота. Сви се међусобно подржавамо, имамо отворене и добре разговоре.
Опет смо у опасности
У том контексту говорећи, као да сте били предодређени да будете предводник новог таласа литванске кинематографије – чим сте ви дошли на свет пао је Берлински зид?
– Да, али се чак и ја сећам остатака социјализма. Ментално смо још годинама били под окупацијом комунизма, али смо бар имали физичку слободу коју смо искористили да постанемо део ЕУ и НАТО. То нам је помогло. Сада смо опет у опасности. У друштву постоји страх, али је ситуација, ипак, другачија него онда.
Мислите да је тај страх са стварним разлогом? Спремате, чујем, и филм о рату у Украјини?
– Имам идеју за два филма, један има везе са ратом али није о о њему. Још не знам шта ће од свега испасти јер ја као филмски стваралац само дајем моју интерпретацију онога што видим и осећам. У стварности за мене је све јасно, потпуно је црно-бело оно пто се догађа у Украјини, али мене занима да у филму говорим о стању у коме се, због тог рата, налазе људи у Литванији. Чак и сама теоријска могућност да Русија изврши инвазију на Литванију претвара се у стање ума целе нације. То стање је, као и у „Сувом дављењу“, паралисаност средње класе која ужива у добром стандарду, али не уме да комуницира, ни међусобно ни са другима. Није фер да други снимају филмове о рату у Украјини, јер то треба да раде сами Украјинци. Нико боље од њих не зна како се осећају у том рату. Мене не интересују политичке дебате у филму. Кинематографија може да буде њихов део, али не видим да то може да буде случај са овим ратом, јер ту нема шта да се разговара.
Можда пре почне снимање другог филма који пишете, некакве научно-фантастичне приче, како сам разумео?
– Нису то ванземаљци већ опет она нова средња класа о којој сам говорио, она која има све али је заглављена у блату које је сама направила. Научна фантастика је само жанр, добра форма да се кроз њу изразе идеје. Мени је жанр као форма приповедања јако важан и он мора да има везе са темом филма, било да га следите, мењате или мешате са другим жанровима.
Ко би онда били ваши узори, ко је утицао на такво размншљање о уметности?
– Тешко питање зато што се то мењало током живота. У почетку су то била класична имена савремене кинематографије Ален Кларк, Џон Касаветес, Такеши Китано, Едвард Јанг и уопште азијски аутори. Од новијих редитеља то су они који се заиста баве формом као што су Хонг Сангсу или Алберт Сера. Важни су ми и неки писци као што је Олга Токарчук из Пољске или Светлана Алексијевич из Белорусије која је утицала на многе моје ставове. Мада читам и доста стручне литературе, посебно о вештачкој интелигенцији. У техничким наукама можете наћи много тога што обликује друштво и размишљање, посебно у физици. Ја сам завршио студије математике пре него што сам дипломирао филм и знам шта добро шта су то Интернет и друштвене мреже и сада ми је занимљива та параноја због вештачке интелигенције. Чак и многи редитељи подлежу хистерији која настаје поводом тога. Читање правих књига може помоћи да се превазиђе страх од непознатог.
Тајна је у речи „хвала“
Далеко смо од разумевања вештачке интелигенције када видимо да не разумемо ни једни друге, о чему говори и „Суво дављење“. Колико сам разумео, тај израз користите као метафору за досаду и нераумевање у браку или вези?
– Јесте, то је медицински израз за митску појаву, рекао бих, коју ниједан од многих лекара са којима сам разговарао, није срео у својој пракси, да почнете да се гушите на сувом, данима пошто сте се умало удавили у некој води. О томе се прича у народу, али доказа нема јер се очигледно ретко дешава. Ја сам тај израз искористио да опишем непостојање комуникације међу људима, неспремност да се чује други, немогућност да се други разуме. Када живиш са неким, а осећаш се усамљено. Брак се тако дави, на сувом. Свака веза мора да се стално обнавља и дограђује да би опстала, мора се активно пливати у њој.
Шта је најважније у једној вези да се не би „удавила на сувом“?
– Тајна је једноставна, треба само знати рећи „хвала“ и потрудити се да осетиш шта други људи око тебе мисле или желе. Има људи који воле да буду у центру пажње, да говоре или раде само оно што је њима важно и да их не занима шта људи са којима живе или раде мисле о томе, шта они осећају или им је потребно.
Да ли је неки конкретан догађај из Вашег живота био инспирација за заплет приче овог филма?
– Мој син је био мали, имао је две године, и почео је изненада, за доручком, да се дави залогајем хране. Малој деци лице веома брзо поплави. На срећу, брзо је то испљунуо и није имао никакве трајне последице, али мени је тај призор његовог плавог лица био застрашујући. Изгледао је као да умире и заиста је необјашњиво како мозак у једној секунди може да мисли на две различите ствари као што се мени десило. Пошто из првог пута нисам успео да му извадим комадић хране, с једне стране сам размишљао како да кажем жени да нам је син умро, каква ће сахрана бити, а истовремено, у тој истој секунди сам размишљао шта да радим, како да му помогнем. Могуће је у апсолутно истој секунди осећати различите ствари и мислити о њима. Зато сам у филму направио те кадрове који се понављају само са другачијим исходом. Питао сам се шта би се десило да једна половина мог мозга није радила како треба, да је препустила другој одлуку да се помирим са судбином? Из другог пута сам успео да му очистим грло. После тога сам се напио. Дете је било добро али моја жена је почела да брине за мене због стреса који сам доживео.
Млађи Сабонис
Зашто сте радили четири различита посла на овом филму – сценарио, режија, фотографија и продукција – мало вам је један, или два?
– Ја поседујем продуцентску кућу са којом сам снимао, али нисам лично ја продуцирао филм. Увек пишем и режирам, то ми је природно, а фотографију сам овог пута узео под своје јер је прича веома интуитивна и делимично плод мог сећања па нисам желео дискусије са директором фотографије. Хтео сам слободу да сваког дана одлучим како ћу и шта снимати. Друго, ја јесам сниматељ, дипломирао сам филмску камеру, не режију. Монтажа и сниматељски рад држе ме на земљи и враћају ми енергију коју ми режија узме.
Када смо код тога – шта се десило са математиком коју сте такође дипломирали?
– Моји родитељи су се бавили физиком и информатиком и када сам завршио средњу школу још нисам имао појма чиме ћу да се бавим у животу и само сам кренуо путем којим су родитељи мислили да треба да идем. Завршио сам факултет не зато што су они тако хтели већ зато што сам могао, није био тежак. Између испита и предавања сам имао вишак времена и почео сам да гледам много филмова. Тако сам кренуо да студирам још један факултет.
Математиком се никада нисте бавили после студија, а имате ли осим филмова још неку занимацију у којој уживате?
– Фудбал, гледам га и играм. Спортисти, посебно кошаркаши, данас су идоли младима, много више него филмске звезде.
Сабонис? Он је родом из вашег града!
– Био некада, док је играо. Сада је стар… мислим не толико стар, близу је шездесете, али не игра активно. Зато његов син игра, добар је.
Пише Срђан Јокановић