Народна песма „Бог ником дужан не остаје“ данас живи кроз стихове, али и манастире. Наиме, властелин Павле Радић, кнез од Стига, поверовао је супрузи да му је сестра убила сокола, па коња, али ни то није било довољно снахи. Сопствено је дете заклала, а крваве ножеве подметнула заови. А све због љубоморе и мржње према мужевљевој сестри Јелици. Уз сагласност брата Радула, Павле је наредио да сестру растргну коњи. На местима где су пали делови тела појавили су се чудотворни извори поред којих су касније сазидани манастири. Где је пало тело – манастир Заова, тамо где јој је пала рука – Рукумија, брада – Брадача, а на месту где почивају очи сестре Јелице сазидан је Сестрољин.
Недеља је, католички Ускрс. У цркви манастира Брадача мирише на тамјан. Тек што је завршена јутарња литургија. До села Куле, у чијем се атару манастир налази, води леп асфални пут на који се скреће са регионалног пута од Пожаревца ка Петровцу на Млави. Негде на крају пута, а и на крају прелепе браничевске равнице, пут пада у село. Још мало асфалта, па онда утабаном џадом ка подножју планине Кожух. Тамо, на брду Велики бубањ готово се сакрила светиња. Опколила је са свих страна шума. Неко је својевремено записао да манастирски комплекс није најсрећније лоциран, јер се налази на путу бујичним водама.
Нема много података о историјату. Чак ни најмањег трага ко би могао да буде задужбинар. Претпоставка је да је реч о неком властелину из времена српске средњевековне државе.
Рушен је и паљен, као и већина светиња, а истраживачи су записали да је читав 17. и 18. век провео у рушевинама, док су бујичне воде полако односиле или затрпавале делове светиње. Таквог га је затекао путописац Јоаким Вујић 1826. године и забележио да „бјаше от Турака пређе толико стотина година попаљен и порушен. У церкви видити се може гди је био олтар и трапеза, мужеска препрата и женска, и то све порушено, камен на камену лежи“. Тек почетком деведесетих година прошлог века почела је обнова која је завршена 1997, када је манастир и освештан.
На пластичном столу испред конака слаткиши и сокови. То су дарови које су за викенд донели намерници. И кафом су гости понуђени. Наиђе и јеромонах Александар, старешина храма. И тек што је сео и започео разговор, дође брачни пар који се најавио на разговор са њим. Кажу да молбе оца Александра Господ услишава, па верници долазе код њега.
Ваља попити мало воде са извора који се налази супротно од улаза, па наставити пут ка другим светињама. Ка манастиру Рукумија. Тамо где је остала рука мученице Јелице. А он се налази на путу од Пожаревца ка Костолцу.
Текст и фотографије Огњан Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању