Легенде нашег фудбала: Драган Стојковић

О фудбалерима високе светске класе може се писати на разне начине и различитим поводима и мотивима.

Тако је било с Пелеом, Марадоном, Кројфом, Ди Стефаном, Чарлтоном, Бекенбауером, Пушкашем. Тако је било и у нашем фудбалу с Марјановићем, Митићем, Бобеком, Чајковским, Милутиновићем, Галићем, Шекуларцем и свакако најуспешнијим међу њима Џајићем. У случају Драгана Пиксија Стојковића поента је једна и непоновљива: ретко ко је, као он, у Паси Пољани надомак Ниша, већ са две и по године почео да трчи за крпењачом и до краја живота остао заточеник лопте.

Када је о Пиксију реч, нека питања се неизбежно намећу. Зар је могућно да неко само после три тренинга у нишком Чаиру и без дуже провере буде регистрован за прволигашки „Раднички“? Зар је могућно да неко после само стотинак минута проведених у националном шампионату буде проглашен за играчког генија? Зар је могућно да неко после 425 минута лоптања у већим и мањим градовима буде позван у национални тим? Зар је могућно, најзад, да неко после само три и по године проведене у „Црвеној звезди“ и као капитен тима постане пета легенда великог клуба?

Ћеле најдражи учитељ

Све је то Драган Пикси Стојковић постигао практично за само неколико година. Буквално са пољане утрчао је у репрезентацију и у круг највећих звезда нашег фудбала. Рођен 3. марта 1965. у Паси Пољани из куће Десанке и Добривоја Стојковића понео је узорно домаће васпитање, као и дечачки оптимизам да ће „мајстор крпењаче“ једног дана постати велики фудбалер. „Мој највећи и најдражи учитељ био је Стеван Ћеле Вилотић. Само њему никад нисам могао ништа да одговорим, чак и када није био у праву. Са осталима сам се често сукобљавао, уствари размењивао мишљења. Тако је било с Васовићем у „Црвеној звезди“, тако и са Осимом у репрезентацији. Ја сам се, у ствари, борио за свој фудбал и своје идеје у игри“, говорио је пре неколико година већ као председник националног савеза.

Са 13 година постао је члан нишког „Радничког“. Био је гост јуниорског тима „Партизана“ који је 1979. учествовао на турниру у француском Вишију. За јуниорски тим Србије одиграо је десетак мечева, против ОФК „Београда“ постигао један и припремио осталих шест голова! Као јуниор је на 47 мечева постигао 35 голова и у својој 16. постао првотимац „Радничког“. Фудбалер средине терена, свестран и са врхунском техником због специфичног и атрактивног стила игре, уз голове од којих су неки и антологијски (као онај против Шпанаца 1990. у Верони из слободног ударца) био је цењен и омиљен међу навијачима. Његови потези су били пуни маште, све је на терену радио лако, сигурно и складно јер је растао и израстао у велику фигуру ефектне комбинаторне игре.

Наставак можете прочитати у броју 3106.