Legende našeg fudbala: Dragan Stojković

O fudbalerima visoke svetske klase može se pisati na razne načine i različitim povodima i motivima.

Tako je bilo s Peleom, Maradonom, Krojfom, Di Stefanom, Čarltonom, Bekenbauerom, Puškašem. Tako je bilo i u našem fudbalu s Marjanovićem, Mitićem, Bobekom, Čajkovskim, Milutinovićem, Galićem, Šekularcem i svakako najuspešnijim među njima Džajićem. U slučaju Dragana Piksija Stojkovića poenta je jedna i neponovljiva: retko ko je, kao on, u Pasi Poljani nadomak Niša, već sa dve i po godine počeo da trči za krpenjačom i do kraja života ostao zatočenik lopte.

Kada je o Piksiju reč, neka pitanja se neizbežno nameću. Zar je mogućno da neko samo posle tri treninga u niškom Čairu i bez duže provere bude registrovan za prvoligaški „Radnički“? Zar je mogućno da neko posle samo stotinak minuta provedenih u nacionalnom šampionatu bude proglašen za igračkog genija? Zar je mogućno da neko posle 425 minuta loptanja u većim i manjim gradovima bude pozvan u nacionalni tim? Zar je mogućno, najzad, da neko posle samo tri i po godine provedene u „Crvenoj zvezdi“ i kao kapiten tima postane peta legenda velikog kluba?

Ćele najdraži učitelj

Sve je to Dragan Piksi Stojković postigao praktično za samo nekoliko godina. Bukvalno sa poljane utrčao je u reprezentaciju i u krug najvećih zvezda našeg fudbala. Rođen 3. marta 1965. u Pasi Poljani iz kuće Desanke i Dobrivoja Stojkovića poneo je uzorno domaće vaspitanje, kao i dečački optimizam da će „majstor krpenjače“ jednog dana postati veliki fudbaler. „Moj najveći i najdraži učitelj bio je Stevan Ćele Vilotić. Samo njemu nikad nisam mogao ništa da odgovorim, čak i kada nije bio u pravu. Sa ostalima sam se često sukobljavao, ustvari razmenjivao mišljenja. Tako je bilo s Vasovićem u „Crvenoj zvezdi“, tako i sa Osimom u reprezentaciji. Ja sam se, u stvari, borio za svoj fudbal i svoje ideje u igri“, govorio je pre nekoliko godina već kao predsednik nacionalnog saveza.

Sa 13 godina postao je član niškog „Radničkog“. Bio je gost juniorskog tima „Partizana“ koji je 1979. učestvovao na turniru u francuskom Višiju. Za juniorski tim Srbije odigrao je desetak mečeva, protiv OFK „Beograda“ postigao jedan i pripremio ostalih šest golova! Kao junior je na 47 mečeva postigao 35 golova i u svojoj 16. postao prvotimac „Radničkog“. Fudbaler sredine terena, svestran i sa vrhunskom tehnikom zbog specifičnog i atraktivnog stila igre, uz golove od kojih su neki i antologijski (kao onaj protiv Španaca 1990. u Veroni iz slobodnog udarca) bio je cenjen i omiljen među navijačima. Njegovi potezi su bili puni mašte, sve je na terenu radio lako, sigurno i skladno jer je rastao i izrastao u veliku figuru efektne kombinatorne igre.

Nastavak možete pročitati u broju 3106.