Уласком у атеље и дом познатог кикиндског лекара, физијатра и сликара Зорана Србљина, затичемо га за радним столом. Под његовом руком настаје нови акварел. Пажљиво осликава локомотиву, композицију и друге призоре са железнице. То му је омиљени мотив. За ову прилику се и обукао у железничку униформу, како би нам још једном показао колико воли све у вези са том делатношћу. Минуциозно слика, с нарочитим пијететом за возове, који су му омиљени мотив. Углавном на картону. Има ту разних формата и дебљине картона, а то све зависи од оног шта жели да прикаже у том тренутку.
Одакле та преокупација железницом?
– Путовао сам по Европи возом и ту сам заволео то превозно средство. А и као студент интеррејлом, по месец дана сам путовао возом. И данас кад почињем слику с тим мотивима – прво насликам путничку торбу, која симболише путовање, па ако она не успе на слици, онда ни слика неће ваљати. Дакле, прво сликам торбу, па онда, евентуално, човека који је држи, а тек потом оно около, говори нам овај уметник, истовремено показујући ка зиду где је окачен акварел чувеног Оријент експреса.
– Зна се да је Оријент експрес ишао и кроз Кикинду, ево, имам сачуван оригинални ред вожње. А путовали су и наши Кикинђани тим луксузним возом више него што се мисли. Нису ишли баш првом класом, него дају који новчић отправнику и поштару, па путују лепо заваљени међу пакетима у поштанском вагону, све до Сегедина. Иначе, кад смо код возова – каже Србљин – подсетићу да сам имао изложбу прошле године на кикиндској железничкој станици. Било је тада много више посетилаца моје изложбе него путника на станици.
Љубав је очигледно покретач овог мајстора кичице. А кад је већ реч о љубави, поглед нам се задржа на зиду на којем, међу мноштвом слика, виси „плаво-била“ заставица, за наше данашње прилике помало егзотична. Реч је о навијачкој страсти нашег саговорника према фудбалском клубу са Пољуда.
– Па, многи смо у младости навијали за Хајдука – истиче Србљин. – Ја сам служио и армију у Макарској и сви су тамо ишли на утакмице у Сплит. Нико није остајао у граду, ни у Башкој Води, ни у Омишу и тим свим местима кад игра ‘Ајдук, како тамо називају тај спортски клуб. А та љубав ми је остала и данас. Обишао сам свет, али Хајдук ми је и даље у срцу. И ћа год да се диси на свит, балун ће се котрљат у срид Сплита града, а ‘Ајдук је вјечан и не мислин га мињат ни за шта – очас се Србљин пребаци на далматински дијалект, сећајучи се с радошћу своје младости.
Кад се већ дотакосмо уметникове младости, упитасмо га откад датира и његов први контакт с ликовном уметношћу.
– Рођен сам у време кад није било телевизије, па ни радија. Били смо као мали упућени на то да читамо и цртамо, па смо онда били стрипаџије. Волели смо стрипове и прецртавали неке сцене из њих. Највише из Фостеровог „Принца Валијанта“. Ја сам имао старијег брата, и он је цртао. Сами смо правили стрипове, рецимо о нападу на дилижансу. Мој брат није умео добро да црта анатомски, али је имао изванредне идеје, па смо их заједно разрађивали. Имали смо и „сестру“, а то је била књига – каже поетично Зоран – тако да смо увек имали забаву. За рођендан, кад сам био мали, тих шездесетих година прошлог века, ја добијем за Нову годину или за рођендан књигу. Е, то је био поклон! Какви пиштољи, лопте и остале комедије, само књига! Зато смо се рано уписали и у библиотеку и много читали. Поред читања, ту је било и цртање. Имао сам дивну наставницу ликовног и она нас је научила да радимо воденим бојама и темперама. Мени се тад акварел допао, а у гимназији сам већ радио и туш и лавир – приповеда овај уметник.
Пише Немања Савић
Фотографије Драган Батинић и Н.С.
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању