Популарну певачицу иначе понекад малициозно екитетирају као „обрађивачицу”, међутим она се због тога не вређа, јер наводи да уз квалитет песама својих колега које је обрадила, потребан је квалитет и оног који те песме обрађује и изводи, а она је свесна да га има.
Недавно смо на Беосонгу могли да чујемо и премијеру њене нове нумере „Зови ме Лена”, а ова година је иначе у знаку његог новог албума „Кафе”.
Предстојеће вече у Звездара театру биће прилика да се публика још једном увери да ова уметница не припада само џезу, како је најчешће сврставају, већ и многи други музички жанрови за њу одавно немају тајни. На концерту крајем маја акценат ће бити на домаћим и страним сонговима, то јест филмским хитовима, а иначе, Ленин репертоар је разноврстан и често се деси да изненади обожаваоце.
– Оно што ми током ове године промовишемо, јесте албум „Кафе”, тако да на наступима пролазимо кроз песме као што је истоимена нумера „Кафе”, затим „Пожури”, „Само да ми је”, али и обраде као што су „Лето је” „Вејте снегови” и друге песме које људи знају с радија и то је оно што је лепо с обзиром да је то – да тако кажем – арт поп. Дакле, није онај најкомерцијалнији поп. Дивно је што публика која долази на моје концерте прати годинама то што радим и то ме увек изненади јер очекују да поред песама које тренутно промовишемо, свирамо и неке старије песме, па су ту и неке Бајагине нумере, па и традиционалне песме које имамо на репертоару, тако да мислим да је стилски врло интересантан и необичан репертоар који изводимо – каже Лена и додаје: – Сад радим и на новим песмама и требало би да неке буду брже, мада сам ја позната по томе да волим баладе и волим мало тај тугаљив стил, шта ћу кад ми то лежи. Али сад имамо две лепе брзе песме, а чак је једна и весела (смех). Јер код мене, иако је брза песма, каквих имамо пар, опет је тужна, а само темпо је другачији. Е, сад имамо и веселију и бржу, тако да се радујем новој музици. Заправо радујем се концертима. Све до јесени, па чак и до зиме ми је све већ унапред одређено и имала сам недавно диван концерт у Немачкој са симфонијским оркестром, тако да су у плану концерти са њима и волела бих да их некако доведем из Немачке овде у Србију и то ћу се стварно свим срцем трудити да реализујем.
Кад човек слуша изјаве Бубише Симића, Мише Блама, Јована Маљоковића и других џезера, видимо да џез музика никад на овом нашем поднебљу није била комерцијална. Упркос томе, ви сте се определили да негујете тај жанр и да дођете до публике околним путем. Да ли је то последица вашег формалног музичког образовања или ствар личног избора?
– То је ствар избора. Ја се не бавим оним традиционалниом џезом. Можда негде више у некаквој мелодији и хармонији и у хармонском склопу постоји нека конекција са џезом. Међутим, мене су овде медији повезали с џезом зато што сам студирала на џез одсеку, па је онда било да сам џез певачица. Ја се никад нисам бавила традиционалним џезом. То ради Биг бенд РТС-а, раде неки други џез музичарио у Србији, али оно што дефинитивно волим, јесте та меланхолија коју џез носи. Па и опет ако причамо о комерцијалном – и овај поп који ми радимо није тај најкомерцијалнији, то сте потпуно у праву. Он је у неком смислу за Србију да кажем баш арт поп.
Пише Немања Савић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању