Изузетност др Игора Паштија (37), одмах по завршетку студија, препознао је не само његов матични факултет, Факултет за физичку хемију Београдског универзитета, већ и друге научне институције у земљи и у свету. Тако је још 2012. добио Награду Српске академије наука и уметности за хемију, биологију и сродна поља, потом и признање Привредне коморе Београд за најбољи патент у 2013/2014. и већ тада је имао више од тридесет научних радова објављених у међународним часописима.
Током досадашње каријере сарађивао је са универзитетима и институтима широм Европе. Члан је уредничког тима часописа „Catalysts“, гостујући истраживач на Краљевском институту за технологију у Стокхолму, и, пре свега, редовни професор на свом матичном Факултету за физичку хемију.
На челу је ПРОМИС пројекта RatioCAT, чији је циљ дизајнирање нове класе катализатора који ће се користити за реакцију издвајања водоника. Наиме, иако се водоник сматра горивом будућности, он мора да буде произведен на неки начин, а електролиза воде је једноставан и „зелени“ начин производње овог хемијског елемента изузетно високе чистоће. Највећи проблем у вези са електролизом јесте што захтева примену електрокатализатора, а међу њима су најбољи племенити метали, посебно платина. Ови метали су изузетно скупи, стога непрактични за индустријску производњу водоника. Главни циљ пројекта RatioCAT је да пронађе нове електрокатализаторе за водоник који су једнако ефикасни као платина, али много јефтинији.
Да ли је на Ваш избор да се бавите науком утицао неки догађај или личност?
– Не, био сам прилично неодлучан и по питању даљег школовања након средње школе. Тек негде пред уписни рок одлука је пала на Факултет за физичку хемију. Пред крај студија размишљао сам о могућем запослењу и указала ми се прилика да се запослим као асистент на матичном факултету. То је подразумевало и упис докторских студија и научну каријеру. Коцкице су се сложиле и наставио сам тим путем.
Када огромна већина данашњих двадесетпетогодишњака чује да сте у њиховим годинама били најмлађи доктор физичке хемије рећи ће: „Супер, ал, где му прође младост, само у учењу“. Наравно, Ви сте још млад човек, али по чему памтите тај период од осамнаесте до двадесет пете године?
– Мислим да је за младог човека најбитније да ради ствари које му пријају и при том не мисли много о томе шта други говоре. Период од осамнаесте до двадесетпете године је био потпуно испуњен: студије и пресељење из родног Сомбора за Београд, запослење и пред сам крај тог периода оснивање породице. Не чини ми се да сам много тога пропустио.
Каква интересовања имате ван тих „тешких“ наука и истраживања?
– Чињеница је да ми посао одузима много времена, не само истраживања, него и настава и друге административне обавезе. Слободно време волим да проводим са породицом, трудим се да будем физички активан и редовно тренирам. Волим да кувам за породицу и пријатеље.
Научници вашег калибра немају проблем да нађу посао и више него пристојно од њега живе у далеко развијенијим земљама од Србије. Сарађивали сте са научницима у: Шведској, Немачкој, Аустрији, Чешкој, Шпанији, Словенији… Шта Вас је спречило да „збришете преко гране“?
– Човек је тамо где му је добро. Мојој породици и мени је, тренутно, у Србији лепо живети. Били смо на много места и упознали много култура, али смо заједнички закључили да смо навикли на живот у Србији. Интензивна међународна сарадња коју имамо је одличан начин да се уради много и да се знања и искуства колега из иностранства, као и њихови ресурси, пренесу на истраживања у Србији. Мислим да од тога сви имамо пуно користи. С друге стране, опција наставка каријере у иностранству није затворена. Једна од основних карактеристика научног рада је брисање граница, односно мобилност научника, па није искључена могућност да научни рад наставим на неком другом месту, уколико прилика буде добра или ме ситуација на то натера.
Да ли сте имали прилику да возите аутомобил на водоник и да ли верујете, као што „Тојотини“ стручњаци верују, да су такви, а не електрични, аутомобили будућности. Да ли се ради о блиској или далекој будућности? Колико сада кошта производња једног килограма водоника?
– Нажалост, нисам имао прилику да возим аутомобил на водоник. Такви аутомобили су и даље релативно ретки у Европи, док их у САД има у већем броју, поготово у Калифорнији. У неколико наврата имао сам прилику да се уверим да индустрија о неким стварима зна много више од академије, а знам да „Тојота“ врло интензивно ради на развоју аутомобила на водоник. Стога, не бих се изненадио да се аутомобили на водоник, завидних перформанси, ускоро појаве на тржишту. Међутим, њихово коришћење условљено је и развојем инфраструктуре за производњу, складиштење и дистрибуцију водоника. Стога, земље које не могу да уложе у развој ове инфраструктуре не могу се ни надати да ће се на њиховим путевима кретати аутомобили на водоник.
Водоник је важан не само за ауто-индустрију него и као сировина у хемијској индустрији. Тренутно се производи на различите начине и према томе се разликује по „бојама“. Нас занима зелени водоник који се добија електролизом воде и чија је производња тренутно најскупља – од 300 до 800 динара по килограму. С друге стране, за електролизу воде такође је потребна струја, чија производња може да буде врло „прљава“. Сматрамо да је призводња водоника комбинацијом електролизе струјом добијеном из соларне енергије прави пут за решавање, не само енергетских проблема савременог друштва, него и битних еколошких питања данашњице. Наш пројекат се бави развојем нових електрокатализатора за електролитичку производњу водоника. Један од основних критеријума приликом дизајна ових материјала је да се састоје од лако доступних и јефтиних хемијских елемената. Према досадашњим резултатима, успели смо да постигнемо струје издвајања водоника које су до пет пута веће од струја које се користе у индустријској производњи водоника, што ефективно значи да смо успели да спустимо цену нашег зеленог водоника за пет пута.