Тек када их моћне машине уклоне са лица земље постанемо свесни шта смо изгубили. Ко зна колико пута се то десило. Реченица „Старо, руши то”, готово заповедним тоном шаље у мрак објекте који имају дуго памћење. И лепоту. И значај.
Новосађани се надају да ту судбину неће да доживи једна вредна времешна грађевина. Мада, све чешће врте главом. Јер, познато је, време не иде на руку таквим објектима. А још ако су и на доброј локацији, све је могуће.
Овај пут реч је о старој кући на углу улица Лазе Костића и Петра Драпшина. Та, како и стручњаци и грађани кажу, према много чему јединствена кућа, иако је препозната као вредна па проглашена културним добром, све више личи на старицу којој су одбројани дани. На лепотицу уморног лица.
Кућа са осликаном фасадом у списима се први пут помиње 1906. године, а дуго времена о њој ништа није било познато. Ипак, успели су они који се баве градом и његовом историјом да пронађу записе о овом јединственом објекту, па и да сазнају да су власници били Моро Левенбергер и његова супруга Еугенија Штајниц, док је аутор пројекта остао непознат. Преносило се и као легенда то да ју је наводно изградио неки новосадски сликар, који је из простора куполе сликао ведуте Новог Сада, али је све остало на причама појединих старијих грађана.
Делује као да кућа и њена фасада чекају да поново буду откривене, баш као што је откривена осамдесетих година прошлог века, када су је крили слојеви малтера. Како може да се прочита на сајту Завода за заштиту споменика културе Новог Сада, кућу красе разноврсни декоративни елементи, попут готичког тролиста, конзола по угледу на ренесансу, а ту је и купола прекривена плочицама од цинк-лима.
Не може да остане непримећена та иронија да кућа чији се значај истиче због осликане фасаде, данас, благо речено, нема баш лепо уређену спољашност. Уместо декорације старије од једног века, пролазници гледају малтер који отпада, графите, те већ „испрану“ боју фасаде. Поглед на њу говори о прошлости, али и садашњости. Као да је истргнута из историје и углављена међу вишеспратнице. Пркоси модерном добу, сведочи о својој некадашњој лепоти али и полако губи трку са временом…Докле? Хоће ли је се коначно неко сетити и повратити јој стари сјај, и то у граду који се толико дичи својом културом? Надајмо се да хоће.
Текст и фотографије Т. Иваниш
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању