Једна од најлепших плажа на црногорском приморју, а можда и на читавом Медитерану, свакако је она у Перазића долу, невеликом викенд насељу ушушканом у хлад густог растиња и столетних стабала, одмах испод манастира Режевићи.Оно по чему се Перазића до разликује од већине других црногорских летовалишта јесте мир и тишина: у њему готово да нема саобраћаја, нема музике која даноноћно трешти, нема гужве, нема киоска са брзом храном, пљескавицама, пицама, палачинкама, нема продаваца крофни, сувенира и свега осталог што је постало део туристичке понуде. И то је очигледна предност овог места за све који воле да на одмору уживају у звуцима таласа, галебова, птица, да осете мирис мора и борова, а не роштиља и јефтиних слаткиша. Мана је, међутим, што нема нити једне једине продавнице или новинарнице, па сви који овде летују у својим каменим, типским кућама, раштрканим на пошумљеној падини изнад обале, за сваку ситницу, морају у оближњи Петровац.
Необичан је Перазића до и по томе што нема класичан хотелски или пансионски смештај. Једини хотел, некада надалеко чувени и престижни „Ас“, узидан у стену са свим собама окренутим ка мору, већ деценијама не ради, у фази је реновирања и дозиђивања која траје више од 15 година, односно, заустављено је због нерашчишћеног имовинскох статуса, па хотел сада тужно ослоњен на ту исту стену, у сивој фази изградње, гледа у море очекујући купца. Баш попут старих цура, које су у младости биле лепотице, и сви су их хтели, али их на крају нико није оженио. Како смо чули од упућених, надају се да ће се младожења ускоро појавити, у виду једног од водећих светских хотелских ланаца, након што је у Црној Гори промењена власт, па су ови „нови“ како нам рекоше мештани, одлучни да удоме и „Ас“. И заиста, позиција овог хотела је толико ексклузивна и очаравајућа да би уз одговарајуће улагање и прилагођавање околини (а не одскакање и нарушавање) овде могао да настане јединствен туристички бисер.
До пре пар деценија, осим хотела, који је на самој обали, овде су још постојале само поменуте типске викенд куће, њих шездесетак отприлике, подигнуте средином прошлог века. Њихови власници су махом били угледни и добростојећи Београђани, професори, лекари, правници… Створили су тада у овом прелепом заливу једну праву „београдску колонију“, у којој су проводили лета, њихова деца су ту одрастала, дружила се, заједно су бринули о насељу и трудили се да заштите свој мир. У међувремену, дошло је до смене генерација, куће су наследил потомци, а неке су и продате. Никло је и неколико импозантних комплекса, чији су власници били или су и данас руски држављани, али многи новоизграђени објекти, као и хотел, још увек немају правно решен статус.
Што се тиче „београдске колоније“, она и даље постоји, мада у смањеном саставу и мучи муку како да организује неке од важних комуналних проблема који их муче, а пре свега снабдевање намерницама и основним потрепштинама. У њиховој заједничком власништву је и продавница на почетку насеља, коју су током ранијих сезона издавали заинтересованом предузетнику, те је он обезбеђивао свакодневно свеж хлеб, сокове, флаширане воде, воће и поврће и другу прехрамбену робу, новине, цигарете. Већ неколико година, међутим, овај објекат зврји празан, јер његови власници никако да се договоре ко ће бити нови закупац.
Текст и фотографије Сања Лазаревић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању