Либански редитељ је створио грандиозни љубавни еп „Тужни, дивни свет“ инспирисан вечитом дилемом његових земљака: остати у вољеном паклу домовине или отићи у неки сигурни, досадни рај? Током пројекције на Фестивалу Црвено Море публика се и смејала и ронила сузе, што Либанци раде свакодневно, каже нам добитник награде за најбољи сценарио. У разговору за наш лист, аутор остварења које представља Либан у трци за Оскара, објашњава како су наизменична доба ратова и просперитета у његовој домовини утицали на његово детињство, одрастање, рад на филму и како је сам разрешио поменуту недоумицу. Присетио се и свог боравка на Кустендорфу и магије универзума Емира Кустурице
Можда би за нечији први дугометражни играни филм било претенциозно рећи да је истинско ремек-дело, али… сигурно није далеко од истине. Савршени спој драме, комедије, политике и романсе. Сирил Арис (37) га је припремао и снимао пуних шест година, у миру и рату, под ракетама и звучним бомбама, у периоду пандемије и трећег егзодуса становништва из Либана. Они који су остали смеју се мукама, својим и оних који су отишли.
Такви су и главни протагонисти филма Јасмина и Нино, другари из детињства које је живот раздвојио и изненада поново спојио двадесетак година касније, у време политичких превирања и колапса друштва у Либану. Нино је сиромашан, кафеџија, оптимиста, жели да остане у Либану и има велику породицу. Јасмина је све супротно, правница која је рационална и хладна. Он њу учи да поново открије Бејрут кроз чаробне наочаре оптимизма какве он „носи“, а она њега учи како да призна своју тугу и чињеницу да живот у Бејруту не вреди много.
Ни долазак њихове ћерке на свет не може да помири њихове различите ставове, посебно што Јасмина није била сигурна да ли у овоквом свету уопште треба доносити децу. Лепота и смех, меланхолија и туга су стубови који носе либанско друштво, сматра редитељ. „Хумор је кључ нашег опстнка тамо. Сви смо растрзани између носталгије за златним добом Либана шездесетих година које нисмо доживели и садашње жеље да одемо било где у свет“, додаје Сирил који признаје да је, пишући сценарио, понекад више био на страни Нина, а некад на страни Јасмине.
Писање под бомбама
У главним улогама филма су Хасан Акил, Мунија Акл и Тино Карам (Нинов пријатељ Шефик који је шеф кухиње у његовом ресторану). Бриљирали су и много допринели целокупном савршенству филма „Тужни, дивни свет“ иако свако од њих има и друга основна занимања како би могли да живе у Либану где филмска индустрија није баш развијена. Исти је случај и са енергичним и увек насмејаним Сирилом који је у Америци завршио мастер студије режије, иако нико из његове породице није имао везе са филмом и уметношћу.
У филму се као централно питање намеће да ли у вашој земљи, Либану, треба имати децу. Верујем да су вас у раду на овом филму водиле и друге теме и питања. О чему сте још размишљали док сте га писали?
– Једна од других великих тема јесте како волети у овој земљи и да ли треба остати или отићи. Тема емиграције је одувек била инхерентна либанском идентитету и веома уско повезана с њим, а ова земља је током своје историје прошла кроз многе таласе миграција. То је постало још једно централно питање у свакој либанској породици и за сваког Либанца који овде живи. Човек се увек пита да ли му је боље да остане у овој земљи или да оде, и није случајност то што данас има много више Либанаца ван Либана него у самом Либану. Ако се одлучиш да останеш, како остати, како се носити са тим и како преживети, нарочито у мрачнијим временима? Да ли је начин да се опстане тај да поричемо стварност или да створимо неку врсту мехура који нас изолује од света око нас, или би требало да се директно суочимо са стварношћу и будемо реални у погледу очекивања која можемо имати од будућности ове земље? Јер, опет, када погледате уназад последњих сто година, видите да је свака генерација доживела неки велики рат, дубоку кризу, нешто што је разорило наше веровање у ову земљу. То вас заиста тера да се запитате какво наслеђе остављамо будућим генерацијама. На крају, постојала је и потреба да се исприча једна љубавна прича.
Филм сте снимали у тренутку када је израелска инвазија на Палестину већ почела. Како је то утицало на режију, целу филмску екипу?
– Да, потпуно сте у праву. И то није једини догађај који је утицао на писање филма. Почео сам да пишем 2019, а као што знате, Либан је прошао кроз огромне промене тих година везаних за народни устанак 2019, експлозију у луци 2020, колапс банака 2021. и економску кризу и чињеницу да је сав новац из банака нестао, а да су људи изгубили сву своју уштеђевину. Све те вишеструке кризе утицале су на писање филма, јер сам лику главне Јасмине давао све више аргумената за њен став да трена напустити земљу. Како се ситуација у стварности мењала, тако су се и рефлексије тих промена појављивале у сценарију. Међутим, последња криза је била претња ратом великих размера. То су била неизвесна времена и у филму се чују израелски борбени авиони. Што се логистике тиче, постојала је стална претња да ће Израел покренути потпуни рат против Либана, и то између 7. октобра 2023. односно напада Хамаса на учеснике музичког фестивала у Израелу и израелске инвазије Газе и инвазије на јужни Либан и тамошње упоришта Хамаса 1. октобра 2024. Ми смо снимали непосредно пре тога, у септембру, тако да можете замислити у каквом је стању била психа филмске екипе и свих осталих – стална анксиозност и страх од тог рата.
Историја која се понавља
Да ли сте размишљали о обустављању продукције или сте се суочили с дилемом да ли уопште треба наставити снимање у тренутку када је у близини убијано толико људи?
– О томе сам разговарао са својим продуцентима. Током предпродукције било је одређених напада између Ирана и Израела. Разматрали смо могућност да, уколико ствари ескалирају и ми будемо приморани да зауставимо продукцију у сред снимања, то би за нас финансијски било изузетно лоше. Тако да је то био својеврстан ризик и помало молба Богу да започнемо снимање и завршимо га у једном даху. Што се тиче моралне дилеме снимања филма у тренутку када се југ Либана бомбардује, када људи гину а нарочито у Палестини – да, то вас заиста натера да се запитате да ли има смисла да бринете о филму док се дешава толико смрти и ужасних ситуација у околини. Проблем с таквим размишљањем је у томе што је овај регион деценијама у хаосу, са сталним ратовима, жртвама и насиљем. Ако бисте стално размишљали на тај начин, не бисте радили ништа – на крају би само упали у стање самовиктимизације. Наше инсистирање да наставимо са филмом је вид отпора .
У једном тренутку Нино каже да експлозија у близини није израелска ракета. Како људи праве разлику?
– Заправо, он не каже да то није израелска ракета, већ каже: „Ово није израелско бомбардовање, то је само звучни удар“, јер, знате, борбени авиони при одређеној брзини стварају изузетно гласан звук у целом граду, али без стварне експлозије. То се користи као средство застрашивања становништва. Понекад чујете тај прасак и питања је: „Да ли је то била бомба или звучни удар?“. Обично може препознати. У случају Јасмине, ти гласни звуци налик експлозијама који су је терорисали у детињству – било да су то биле бомбе, ватромет или нешто треће – враћају јој се сада када их је готово заборавила и то је за њу застрашујуће. Осећа да се историја стално понавља, да се исте трауме које је она проживела као дете сада се преносе на њену ћерку.
Филм посветио сину
Колико је филм аутобиографски, колико се у њему налазе истините приче, и зашто сте га посветили свом сину Луки?
– Рекао бих да ништа у филму није заиста аутобиографско у смислу да су се ти догађаји десили баш онако како су приказани, али бих рекао да су његова суштина и срж веома лични, и мислим да је то случај са много независних или ауторских филмова, где теме често одражавају психолошко стање самог аутора. Да бисмо гледали у будућност, важно је да се осврнемо и у прошлост, да је признамо и да се с њом помиримо, а то је нешто што оба лика у филму не успевају. Филм сам посветио свом сину Луки из више разлога. Први је једна лепа, веома филмска и магична коинциденција – Лука је рођен последњег дана снимања, баш док сам снимао последњи кадар, онај са звезданим небом. Било је планирано другачије, али Лука је рођен превремено. Дакле, требало је да буде мој последњи дан на сету, а моја супруга је била на порођају током читавог дана. Нино мисли да су неки догађаји предодређени, да су записани у звездама, да су то магичне коинциденције. Све то је превазишло оквир филма који сам стварао и на неки начин се прелило у мој стварни живот, учинивши све толико магичним да сам одлучио да филм мора бити посвећен сину. Такође, враћајући се на прво питање о потреби да се деца доносе на овај свет, верујем да сам у свом личном животу и кроз процес прављења овог филма пронашао одговор на то. Моја супруга и ја смо одлучили да доведемо дете на свет упркос свему, и упркос циничном погледу на будућност.
Импресионисти и Џармуш
Како и када у процесу снимања долазите до прелепог наслова филма, који подсећа на називе слика или књига с краја 19. или почетка 20. века? Да ли су импресионизам и сликарство, као и класична књижевност тог периода, утицали на вас током одрастања?
Наслов заправо долази из прве реченице филма „Под ударом закона“ Џима Џармуша из осамдесетих. На почетку лик Роберта Бенињија хода улицом и судара се са ликом Тома Вејтса, који је потпуно пијан и пева неку врсту бесмислица. Бенињи га зауставља, погледа и каже му: „Ово је тужан и диван свет“. Одувек сам волео тај филм, али сам посебно волео ту уводну реченицу. Сматрао да савршено сажима тон филма какав сам желео да направим. Мислим да већ из самог наслова можете да наслутите да ће филм бити заснован на контрастима и парадоксима. А не знам да ли сте икада били у Либану, а посебно у Бејруту – то је град контраста и противречности. Видите последице рата, а одмах поред тога изузетно сјајне, радосне институције, ресторане, барове. То је нешто јединствено за тај град. Зато сам сматрао да, пошто Нино и Јасмина у себи носе све те различите аспекте Бејрута, те контрадикције морају бити присутне и у самом наслову филма. Што се тиче импресионизма, не бих рекао да је директно утицао на наслов филма, али сам велики љубитељ тог сликарског правца и сваки пут када одем у музеј, прво што тражим јесу импресионисти.
Да ли се одговор на главно питање филма – да ли отићи или остати – огледа и у Вашем личном животном путу, у којем половину године проводите у домовини због патриотизма, идентитета и носталгије, а другу половину ван ње због мира и нормалних услова за живот и рад? Мислим да се негде у филму помиње „трећи егзодус Либанаца“, па ме занима и шта то значи?
– У Либану говоримо о три масовне миграције, односно три егзодуса. Први се догодио непосредно пре стварања модерног Либана, отприлике између 1910. и 1920, током Првог светског рата и распада Отоманског царства. Због велике глади, једна трећина либанског становништва је умрла. Због тога је дошло до масовне емиграције из Либана на све стране света – од Аустралије, преко Африке, Европе, Северне и Јужне Америке. Други егзодус догодио се током Либанског грађанског рата од 1975. до 1990, када је такође велики број људи напустио земљу, посебно одлазећи у друге арапске земље и заливске државе. Трећи егзодус везује се за овај нови период од три године када је дошло до колапса банкарског система и када је домаћа валута изгубила 99 одсто своје вредности. Људи су изгубили све. Тада је дошло до масовног одласка, нарочито младих, углавном у заливске земље и Европу. Зато говоримо о трећем егзодусу. Треће поглавље филма одвија се управо током тог трећег егзодуса и зато примећујете да сви око Нина или желе да оду, или одлазе, или су већ отишли. Након што је Хасан прочитао сценарио, рекао ми је да се с тим изузетно поистоветио, јер су последњих година сви његови пријатељи отишли и он је остао готово једини. Одлука да се остане, а не да се оде, свесна је одлука. Иако је због ње срећан, она га истовремено и боли. За њега је било веома лично и болно то што гледа како му пријатељи, брат, рођаци и сви остали одлазе. Што се мене тиче, ја проводим отприлике половину године у Либану, јер и даље много радим – филмови које пишем дешавају се у тој земљи, а овде ми је и породица. Имам снажне везе са овом земљом, емоционалне и патриотске, како сте рекли. Такође повремено радим у америчкој индустрији, имам пројекте у Европи, супруга ми је из Колумбије па сам на крају свуда помало. Видећете много Либанаца који раде у иностранству, али се стално враћају у Либан, јер увек постоји та жеља да се једног дана врате заувек.
Сваки дан као последњи
Какав је живот данас у Либану и какав је живот у Бејруту, посебно ако између тога постоји разлика?
– Живот у Либану је увек живот на ивици. Од прошлог лета, ако дођете у Либан и изађете у ресторане, учествујете у ноћном животу или слично, тешко бисте поверовали да је ова земља била у рату пре годину дана. И ово не говорим да бих умањио огроман утицај који је рат имао на Либан и размере разарања, посебно на југу земље. Али постоји нешто у либанском идентитету, у менталитету људи, једна огромна жеља за животом – увек желите да наставите даље и да живите сваки тренутак који можете. Мислим да то долази из чињенице да је било толико конфликата и ратова и толико тренутака у којима нам је све то било одузето, да – звучаће као клише – заиста живите као да вам је последњи дан, јер врло лако може бити. С друге стране, постоји и огромна количина бола, трагедије и драме која је погодила Либан. Многе заједнице и даље пате од последица и реперкусија рата и то се не може порећи. И опет, то је коегзистенција та два стања свести, друштвена структура Либана и сама дефиниција ове земље. Себерни део Бејрута делује много живље, као и север земље, док је југ Бејрута и југ Либана знатно погођенији, јер је тај регион највише страдао у рату. То је повезано са демографијом и присуством Хезболаха у тим областима. Југ Либана се заиста бори да поново стане на ноге и готово свакодневно је изложен бомбардовању – скоро сваког дана има израелских напада, упркос примирју.
Какво је било ваше детињство у временима мира и рата?
– Било је то срећно детињство, иако сам рођен у последњим годинама грађанског рата и моји родитељи су се много борили да опстанемо. Пред сам крај рата, наша кућа је бомбардована 1989. Доживели смо више експлозија које су се догодиле у Бејруту док је моја породица била тамо. Ја се лично не сећам ничега, али, одрастајући током деведесетих, лагао бих када бих рекао да нисам имао срећно детињство, јер мислим да нисмо били свесни количине трагедије и бола кроз које је генерација наших родитеља управо прошла. Сећам се да смо често радили домаће задатке уз светлост свеће, јер ноћу није било струје, или није било топле воде. Туширали смо се брзо – загрејете лонац воде и онда сваку кап користите веома пажљиво и промишљено. Мени је то деловало нормално. Никада то нисам доживљавао као неки велики недостатак – немати струју или стални приступ води. Ту се родиш и то је твоја стварност. Међутим, могу рећи да сам одрастао у последицама рата – у подељеном Либану, где вам је одређени регион приступачнији или познатији јер припада већински хришћанском становништву, за разлику од југа Либана или западног дела Бејрута, где је већинско муслиманско становништво, и где сте осећали неку дистанцу. Моја мајка је православна, а отац католички хришћанин. Рођен сам у источном делу Бејрута. Школа ми је углавном била пријатно искуство, јер смо били врло несвесни свега кроз шта је земља заиста прошла. Тек када сам почео да гледам либанске филмове, почео сам да разумем кроз шта је прошла генерација наших родитеља. Као што знате, у школама не учимо савремену историју – учимо историју до стварања Либана, француске управе и стицања независности, али се уџбеници завршавају непосредно пре Либанског грађанског рата.
То се у међувремену променило?
– Наравно, нарочито у овом веку, али непосредно након грађанског рата, док сам био дете, тај страх од „другог“ и даље је постојао. И видите да политички лидери и данас користе тај страх од другог и другачијег како би делили заједнице и одржавали тај осећај страха, јер тако лакше контролишу људе и могу себе да поставе као заштитнике. Прошао сам кроз рат са Израелом 1996, затим рат са Израелом 2006, уз бројне политичке атентате и аутомобилске бомбе, као и периоде екстремне анксиозности и параноје, када нисмо знали где ће се десити следећа експлозија и када сте, ако бисте се затекли на погрешном месту у погрешно време, могли постати жртва. Истовремено, постојао је бум на тржишту некретнина и економски процват, јер се земља обнављала и инвестиције су пристизале у Либан, али су ти периоди увек били у контрасту са ратовима или унутрашњим сукобима у Либану.
Несуђени инжењер
Да ли сте икада замишљали да се у животу бавите нечим другим и када и зашто сте се заљубили у филм?
– Размишљао сам о другачијој каријери, јер сам на почетку студирао за инжењера. Касније сам завршио мастер студије филма, али сам после основних студија постао рачунарски инжењер и неколико година сам радио као консултант у области менаџмента пре него што сам се у потпуности посветио филму. То је последица менталитета који је овде постојао, нарочито у том периоду – да филм не доноси довољно новца за живот, да то није озбиљно занимање, да мушкарац треба да буде инжењер, адвокат или лекар… Желео сам, на неки начин, да имам сигурност у животу. Међутим, док сам радио у консалтингу, почео сам истовремено да снимам кратке филмове са Мунијом. Заједно смо режирали аматерске радове, без буџета и екипе. Направили смо кратак филм под називом „Бејрут, волим те“, који смо поставили на интернет само да би га наши пријатељи видели. Тај кратки филм је постао сензација. Једна велика телевизијска станица у Либану нас је контактирала и рекла да су видели филм и да би желели да те ликове претворе у серију за интернет и телевизију и да прошире причу са још више ликова. Серија се емитовала на телевизији непосредно пре ударних вести. Од тада је један пројекат водио ка другом, све док није постало немогуће не бавити се филмом. Филм сам заволео још као дете. Као тинејџер, открио сам велике редитеље – од Кјубрика, преко Скорсезеа, до мајстора француског новог таласа, затим Фелинија и Антонионија. Све то ме је натерало да се заљубим у филм, па сам се вратио уназад кроз историју и с огромним задовољством откривао стубове светске кинематографије.
Са кратким филмом „Посета председника“ такмичили сте се и на фестивалу Кустендорф пре неколико година. Како памтите тих седам дана тамо и колико Вам је то искуство значило или помогло?
– Мислим да је то фестивал који се никада не заборавља. Пре свега, сам долазак тамо и потпуно урањање у једну од сценографија филмова Емира Кустурице било је невероватно искуство. Он је редитељ којем се истински дивим и којег сматрам референцом у овом послу. Сама прилика да уђем у ексцентричност његовог света и да то видим из прве руке већ је била магична. Оно што ми је можда највише остало у сећању јесте количина хране и пића, та невероватна великодушност, чињеница да се сви ти аутори доведу усред јануара у планине Србије, где сте окружени снегом – то је заиста било магично. И, наравно, сусрет са великим Кустурицом, слушање како говори или свира музику са својим бендом, разговори о уметности и његови разговори са нама, младим редитељима из целог света, о нашим филмовима… Био је то изузетно незабораван фестивал, јер не постоји ниједан сличан њему.
Свој први дугометражни играни филм снимили сте са 37 година – да ли је то типичан пут за редитеља у Либану и да ли је тамо могуће живети од филма?
– Уобичајено је да се први дугометражни филм снима прилично касно, једноставно зато што је потребно много времена да се обезбеди финансирање, да се филм напише, да се окупи екипа и да се цео процес изнесе до краја. Није немогуће да се то деси раније, јер се сваке године сними неколико дебитантских филмова, али се много аутора за то бори. Потребно је бити изузетно стрпљив и упоран, стално изнова аплицирати за средства фондова. Већина нас ради рекламе, музичке спотове, документарце и сличне пројекте. Дакле, унутар филмског и медијског света постоје и други начини да се заради за живот и већина филмских аутора и техничара се тиме бави. Пре овог играног филма, снимио сам два дугометражна документарца – „На ивици вулкана“ (2023) и „Љуљашка“ (2018). Такође радим кратке документарне филмове и монтирам радове других аутора.
Како сте упознали своју супругу, чиме се она бави, и да ли сте се лако прилагодили животу у Колумбији?
– Упознао сам је на универзитету, док сам студирао мастер студије филма на Универзитету Колумбија у Њујорку. Она је тамо такође завршавала мастер студије права. Што се тиче живота у Колумбији, колумбијска култура и уопште јужноамеричка, доста су блиске медитеранској па и либанској култури. Проналазимо много сличности у радости живљења, топлини људи, гостопримству и великодушности. Не радим много у Колумбији – више радим у Сједињеним Државама и у арапском региону. Да, моја уметност је и даље снажно повезана са мојим матерњим језиком, са мирисима и сећањима из детињства, али сам такође годинама живео у САД и заинтересован сам да изађем из зоне комфора арапског света и арапског језика и да покушам да радим нешто међународно, на другом језику.
Како вас је очинство променило?
– Мислим да је то огромна животна промена и прекретница. Најлепши део је поновно откривање света кроз дечје очи. Сматрам да је то изузетно корисно за нас као уметнике, јер стално покушавамо да задржимо свежу перспективу на живот, а деца то раде природно.
Пише Срђан Јокановић