ЗВЕЗДЕ 50. ФЕСТА
Лив Лиса Фрис и Муратан Муслу

Муратан Муслу (39) има харизму која зрачи са великог платна, док је приватно готово стидљив и прилично тих. Када се опусти, постане причљивији. Зна помало енглески језик, али више је овом приликом волео да говори на немачком, а да колегиница из филма Лиса Лив Фрис преводи његове речи.

Потомак турских емиграната у Аустрији, рођен новембра 1981. у Бечу, Муратан није посебно волео школу, а „каријеру“ је почео као грађевински радник – шегрт. Наставио је у музичком саставу у коме је певао, боље рећи причао (реповао). Сасвим случајно доспео је на филм и последњих десетак година постајао све бољи глумац и велика звезда у земљама немачког говорног подручја.

У „Граду проклетих“ игра бившег лупежа Петера Перга, сада повратника из Првог светског рата који је, на крају, провео у заробљеништву. Пре рата поносни центар Аустроугарске империје – Беч, у који се вратио, сада је тмурни, насилни, депресивни главни град малене републике. Многи критичари су Муратаново тумачење Петера Перга поредили са Францем Биберкопфом, главним ликом легендарног филма и серије „Берлин Александерплац“. То је велики драмски искорак за Муслуја коме је аустријски редитељ и оскаровац Штефан Рузовицки поклонио безгранично поверење.

Немачка глумица Лив Лиса Фрис (31) имала је много обичнији животни пут од свог аустријског колеге. Рођена је у добростојећој породици, која је могла да јој одмалена омогући учење страних језика и студентску размену. Након годину дана школовања у Пекингу, Лив је на крају средње школе могла да се похвали знањем енглеског, француског и мандаринског језика. Онда је уписала студије филозофије и књижевности које је напустила, јер је њена каријера кренула узлазном путањом.

За ролу тешко болесне девојке у драми „Цирих“ (2013) добила је неколико најзначајнијих немачких филмских награда, али је права европска звезда постала када је почела да тумачи главни лик у телевизијској серији „Вавилон – Берлин“ која се снима већ четири године. У њој игра полицијског стенографа Шарлоту Ритер, која користи своје везе како би истраживала различите злочине у времену Вајмарске републике (крај двадесетих, почетак тридесетих година прошлог века). У међувремену је мало снимала и у Америци.

Физикалац и љубитељка чајева

Штефан Рузовицки је, вероватно, најзначајнији аустријски редитељ данашњице, ако изузмемо Михаела Ханекеа који ствара и живи у Француској. Како Вас је пронашао за главне улоге у „Граду проклетих“ и шта Вам је био највећи изазов да их прихватите?

Муратан: Штефана сам упознао пре десетак година када ми је понудио да играм у његовом филму „Хладни рај“. Није му било јасно зашто сам одбио понуду и позвао ме је на вечеру да му то разјасним. После једног сата проведеног у разговору током те вечере, предомислио сам се. У почетку ми се чинило да улога није занимљива, али ме је Штефан уверио да ћу је ја учинити занимљивом.

Лив: И ја сам Штефана упознала када ми је понудио улогу у једном другом пројекту коју сам одбила, јер нисам имала времена за нешто у чему се ионако нисам видела. Нисам видела никакав изазов за себе, као ни за нашу сарадњу, а када је већ тако онда је боље, мислим, и не почињати. Одговорна сам према сваком послу који радим, добро се припремам за улоге и ако нисам сигурна да могу тако да радим, онда више волим да не  губим своје време, већ да, рецимо, уживам у животу. Зато сам му захвална што ми је други пут дао прилику да сарађујемо када ме је поново звао за „Град проклетих“. Предложио ми је да се нађемо на чају и по томе сам видела да бар једну страст делимо – страст према чајевима.

Чај је најважнији глумачки услов?

Лив: Не, али за мене је први, после долази најважнији, а то је изазов. Овај филм је врста експеримента, и за њега и за мене, јер је сав снимљен испред плавог екрана. То је прави изазов. Први пут нисам имала сценографију око мене. Ништа! Требало ми је неко време да схватим како да глумим у празном простору и замишљам како ће то да изгледа када помоћу компјутера буду додали простор у коме се филм дешава. Никада нисам радила тако нешто. Први пут сам морала да се ослоним само на себе и свој инстинкт.

Живот са мртвима

Како сте се обоје припремали за снимање овог филма?

Муратан: Заиста нисам добро познавао историјски период у коме се дешава радња филма и почео сам да читам о свему томе. Изгледало је на почетку као хендикеп тај мој мањак знања из историје, али се испоставило да то и није лоше, јер ме је натерало да се сада више посветим целој причи и својој улози. Доста сам фотографија прегледао из тог времена. Недељама сам их тражио и када бих пронашао неку занимљиву, дуго бих је гледао како бих је упамтио и осетио. Нисам се много ослањао на психолошке особине мог лика, више на осећања. Пред почетак снимања Штефан ми је рекао да нема шта да ми објасни око улоге и да верује да ћу ја то боље урадити него што је он замислио. Његово поверење ми је дало невероватну снагу и самопоуздање.

Лив: Ја сам већ имала искуства са причама које су се дешавале у том историјском периоду, попут телевизијске серије „Вавилон – Берлин“, или филма о психоаналитичарки Лу-Андреас Саломе. За потребе „Града проклетих“ ишла сам у Берлин да видим како раде патолози и форензичари и то искуство ми је било драгоцено. Нисам могла ни да замислим како је то када свакодневно радите са лешевима. То ме је усмерило да моју улогу докторке-патолога одиграм тако да она свој посао боравка у мртвачници доживљава као што ми одлазимо у самопослугу. И заиста је тако, уверила сам се. Имала сам и лектора за аустријски дијалкет немачког језика.

И једно и друго имате сличнан поглед на свој посао, мада је Муратан имао другачију путању. Зашто сте, заправо, изабрали глумачки позив?

Муратан: Аустријски редитељ курдског порекла Умут Даг режирао је неке спотове за групу „Суа Кан“ у којој сам тада реповао и током година постали смо пријатељи. Он је много тога учио и студирао, а онда је решио да упише и академију. Ментор му је био чувени редитељ Михаел Ханеке. Када је требало да режира дипломски филм и питао ме је да му будем глумац у том кратком филму који се звао „Тата“. Бесплатно, наравно. Пошто он никада није тражио било какав новац за режију наших спотова, и ја сам пристао да му се одужим, кад већ толико инсистира да му у филму игра неко без искуства у глуми. Филм је освојио бројне награде. Тако је почело, а за следећи кратки филм „Кума“ који сам снимио, опет са Умутом, добио сам 400 долара, што ме је дефинитивно определило да будем глумац. Тај хонорар ми је био невероватан.

Имигрантске невоље

Глуму нисте учили у некој  школи?

Муратан: Никада нисам студирао глуму, али сам од своје осме године гледао филмове. Често сам, уместо у школу, одлазио у биоскоп. И то  је била некаква школа за мој садашњи посао. Обожавао сам „Петпарачке приче“, „Ратове звезда“… Учио сам гледајући друге и то ми много помаже сада. Када читам сценарио, одмах повезујем сцене са оним што сам видео и запамтио како то раде Роберт де Ниро, Харви Кајтел, Мерил Стрип и други добри глумци. Ценим глумце који се мењају, који нису исти у свим улогама. Волео бих када би редитељи у Централној Европи мало више експериментисали са глумцима, а не да их стављају у шаблоне. У Америци се ситуација мења, више је равноправности када је реч о раси или полу у смислу добијања улога. Мање се гледа боја коже. Знам људе из моје околине који су постали успешни адвокати, фудбалери, лекари, али не знам глумца имигрантског порекла који је добио неку награду у Аустрији. Можда сам ја први и, за сада, једини!

Лив: Ох, толико пута сам причала како сам се нашла у овом послу, пробаћу да скратим. Вероватно сви знају да сам имала четрнаест година када сам видела малу Натали Портман у филму „Професионалац“ и одушевила се толико да сам пожелела да будем глумица. Тако је све почело, мада сам у последње време почела да се присећам и једног другог догађаја који се десио неку годину пре. Играла сам у једној школској представи и сећам се да сам се осећала чудесно зато што први пут нисам имала страх од оцене, од тога да ће ми неко лупити штамбиљ са ознаком „добро“ или „лоше“. У представи смо разговарали о начину на који треба да радимо, шта да променимо да би било боље. То је била права слобода, прва коју сам осетила. А данас… и ја се често питам зашто радим овај посао!?

Шта сте закључили?

Лив: Пошто се овде ради о начину изражавања глумом и опонашањем, претпостављам да је реч о мојој потреби да разумем друга људска бића, а тиме и себе. Верујем да је то разлог што нисам снимала много комедија. У последње време је акценат више на мени. Можда покушавам да побегнем од себе. Што би један филозоф рекао: очајнички покушавам да будем ја, исто колико очајнички покушавам да не будем ја. У том правцу гледам и да се развијам. Почела сам да узимам часове игре, да упознајем друге врсте уметника ван света филма. Чак сам снимила и једну комедију. Изненадила сам себе открићем да глума може да буде и забавна! Кул!

Пише Срђан Јокановић