У недељу се навршило двадесет година од убиства Зорана Ђинђића (1952-2003), доктора филозофије, дугогодишњег председника Демократске странке и једног од обновитеља њеног рада, градоначелника Београда и председника Владе Републике Србије (2001 -2003).
Многи грађани памте његове поруке (и поуке), као што их и многе јавне личности и данас цитирају. Подсећамо вас на неке од њих.
„Хирург који вас оперише није вам баш симпатичан. Симпатичнији вам је онај лекар који вас уверава да сте у одличном стању, да операција није потребна, да ћете оздравити пијући чајеве. Желим да људи уважавају мој рад, не да ме воле. Циљ ми је да се власт у Србији мери по томе шта је од постојећих реалних шанси својим трудом и вештином искористила за земљу, а не по томе како лепо прича, удвара се народу и какве добре намере има“.
„Мото који ме вуче напред је никад се не предај. Ако кренеш у претицање, додај гас. Ради оно што сматраш да је исправно, а не оно што ће већина да подржи. Поразе не доживљавај лично. Никад се не нервирај због политике“.
„Изгледа да је патриотизам најперспективнија привредна грана код нас, али монополска и резервисана искључиво за малу групу. Ми немамо намеру да се са њима такмичимо у патриотизму, јер за нас патриотизам није пуна уста домовине и пуни џепови страних валута, него је за нас патриотизам оно од чега живимо, стање и положај нације“.
„Ако гледамо лево-десно док возимо бицикл, пашћемо, а ако само окрећемо педале и гледамо испред себе, стићи ћемо тамо где смо кренули.“
„За паметног човека сваки је рат изгубљен већ у старту.“
„Ако мораш да прогуташ жабу, немој много да је гледаш – прогутај је одмах. Ако мораш да прогуташ неколико жаба, највећу прогутај прву.“
„Не може да се промени Србија а да сви останемо непромењени. Да би се Србија променила, свако од нас мора помало да се промени – у свом приступу проблемима, у свом менталитету, у својим радним навикама. Јер, Србија, то је збир свих нас.“
„Ја сам на послу на којем ме интересују Индијанци, а не поглавице. Потребни су ми људи који ће да ураде посао. Могу некога да прихватим и ако је десничар и ако је левичар, ако је монархиста или републиканац, зато што се у овој фази постављају темељи, а не фарба се фасада. Ту естетика није толико битна. Неважно је да ли је неко мало на ову или ону страну; ако је стручан, ако је поштен, ако је вредан и ако може да уради конкретан посао – драгоцен ми је.“
Пише Милица Стаматовић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању