Раније је Лозница више била раскрсница за оне који су хрлили ка Тршићу или Бањи Ковиљачи. Више није тако, тврди нам Снежана Перић, директорка Туристичке организације овог града.
– Прошле године сам први пут у Лозници видела туристичке групе са заставицама у рукама водича – говори нам Снежана усхићено.
Условни рефлекс је могао да буде да се прекрстимо и ускликнемо „Језус Марија“, али смо се уздржали док нам је љубазна домаћица са вишедеценијским стажом у туризму рекла да сада град има четири хотела, да се Лозница отворила према странцима и необичним жељама савремених туриста. У Туристичкој организацији имају запослене и странце, једна жена из Русије, једна из Јапана.
– Неки воле да спавају у кућици на дрвету, неки на сену у Тршићу и ми им испуњавамо све жеље – весело ће госпођа Перић која је поносна и на сувенире намењене туристима. “Сви су произведени у Србији“, каже и додаје да се највише траже они са одштампаним словима аузбуке, заоставштином славног суграђанина из Тршића – Вука Стефановића Караџића. Јако јој је стало да се Лозница и њена понуда примете на сајмовима туризма и да људи схвате да је ова регија поред Дрине заиста нешто посебно.
– До недавно је питање било колико кошта штампање хиљаду примерака каталога, а сада је питање ко ће урадити дизајн каталога, јер он мора да буде примећен, оригиналан, другачији, да привуче пажњу гостију – објашњава Снежана своју стратегију борбе за туристе.
Први камен
Један од стубова те стратегије је култура и наши домаћини тврде да су је људи жељни, што на историјским локалитетима, што у музејима, што на позорници. Зато је Лозници у походе стигао Битеф Театар, традиционално путујући Србијом уочи свог фестивала. Директор позоришта Милош Латиновић је са једним од селектора смотре, драматургом Тијаном Грумић стигао у средиште долине Јадра са слоганом „Лепота (не)ће спасити свет“ и избором три представе из овогодишњег програма које ће представити локалним медијима и домаћинима. То су „Будућност“ Жиге Дивјака и „Пукотина“ Јана Крмеља из Словеније, док је „Антигону у Амазону“ поставио швајцарски редитељ Мило Рау.
Док је Латиновић долазак београдског фестивала у Лозницу и Тршић (родно место Вука Караџића) објаснио речима „повезујемо Вуков сабор и Битеф, писменост и књижевност, без које позориште не постоји; Битеф је мост који спаја подељене светове, нације и државе“, дотле је Тијана Грумић истакла да се све три изабране представе баве односом човека и природе, све три обједињују политички ангажман и позоришну естетику“.
Међутим, нико од говорника са почетка путешествија не спомену еколошку драму која дрма житеље Јадра. Ћуте као да се плаше Ћуте! Да не беше једног доказа драмског заплета са потписом „окривљеног“ не бисмо били у прилици да се осврнемо на узбудљива дешавања у Лозници и околини протеклих месеци и година. У Музеју Јадра, поред изузетних предмета из прошлости ове области, од праисторије до садашњих дана, у једном полумрачном кутку чучи сићушан експонат – минерал јадарит. Приложена је његова хемијска структура и датум откривања у дубинама Јадра – 4. децембар 2004. године. Потпис проналазача – „Рио Тинто“.
Одатле је све, значи, почело… Као увод у филм о суперхеројима који спасавају свет тражећи четири мистериозна камена са циљем да их споје и тако униште зло. СуперСрки је нашао један камен. Камичак. Идемо даље нашим културним кораком ка освајању слободе.
Други и трећи камен
Следећа станица нам је стална поставка слика Миће Поповића и Вере Божичковић Поповић која се од оснивања 1989. године налази у Катићевој вили у Улици Јована Цвијића. То је врста легата славног сликара и филмског редитеља свом родном крају. Има 45 радова, што Мићиних што његове супруге Вере, различитих техника израде и једноставно можете сате и сате провести тамо гледајући лепоту која (не)ће спасити свет, и слушати узбудљиве приче о сликаревом животу и радовима који су пред вама, што их казује кустос Марина Цветановић. Да ли је ова изложба, релативно слабо представљана у јавности протеклих деценија, други камичак нашег чаробног мозаика, хоће ли он исправити криву путању којом је кренуо данашњи свет?
Трећи чаробни артефакт би могао да буде камен из огњишта родне куће Вука Караџића у Тршићу где нас дочекује још један шармантни и говорљиви кустос-историчар Мирослав Терзић. Са страшћу што пуца самопоуздањем, приповеда нам о митовима и чињеницама из живота српског просветитеља и творца азбуке, сеобама Срба које су Вука донеле у долину Јадра, турским паљењима његове родне куће и оригиналним стварима које су иза тога остале. Што нису успели Турци да затру распродао је Вуков син Димитрије, комшије присвајале па препродавале и једва се некако после свега реконструисало и сакупило из околних села да се на имању Караџића оживи епоха из Вуковог доба – прва половина 19. века. Родна кућа је истих димензија и на истом месту где је била и оригинална.
И, шта је остало из тих времена? По Терзићевим речима има два предмета, али додаје да неке његове старије колеге сматрају да их има пет.
– Неки историчари наводе да је ту столица коју су мештани Тршића специјално направили за Вука када је први пут из Беча дошао да посети родну кућу, да може са вештачком ногом лакше да седне у њу, затим икона Светог Архангела Михаила и гусле његовог деде Јоксима. Можда је то тако, али само две ствари су нађене у огњишту које се по традицији никада није дирало ни рушило, чак и када би кућа била спаљена и уништена. То су вериге, ланац изнад огњишта о који би се окачио котлић где се спремала храна. Као и ватраљ, справа од гвожђа којом се одржавала ватра у огњишту.
Осим Вуковог сабора који се од 1933. сваке године одржава у Тршићу, на пропланку неколико стотина метара удаљеном од Караџићеве куће, чини се да више посетилаца од музејског комплекса посвећеном Вуку, има ресторан „Промаја“ који се угнездио на пола пута од саборишта до Вукове куће, у густој шуми, изнад речице (више потока) Жеравије. Нема слободног стола, а келнери трче од презнојених кувара до гостију који, углавном и не знају за легенду о имену ресторана – тако је, наводно, назван „у част“ Вукововог страха од промаје која је била опасни непријатељ његовом болешљивом телу.
Мистерија четвртог камена
Понадали смо се да ћемо наш последњи магични камен лепоте и слободе наћи у Бањи Ковиљачи. Шетали смо прелепим парком у бањском средишту, одмарали очи у фонтани и јесењим бојама шума у њеној позадини, слушали приче о прошлости места и плановима туризма. У Кур салону, ресторану изграђеном 1932. по узору на сличне објекте у Бечу, са величанствено украшеним свечаним салама за прославе, предахнули смо и попили кафу, после чега смо само „гвирнули“ у опуштајући спа-центар хотела „Ројал“ у самом центру вароши. Нисмо имали више од десетак минута да осетимо чари морских соли и ароматичних уља, само зато што смо се превише задржали у другом хотелу, удаљеном стотинак метара даље. Зове се „Подриње“ и на њега је Туристичка организација Лознице, изгледа, посебно поносна.
На први поглед, делује као сваки хотел са четири звездице: мир, тишина, базен, џиновски прозори у приземљу који остављају утисак да сте у парку, а не у објекту. Међутим, занимљиво је да је ово кинески хотел компаније „Минт“ из Кине која послује у Лозници и још неким местима Србије (баве се производњом делова за аутомобиле). Заиста нисмо знали да Кинези имају и своје хотеле у Србији. Две директорке су Кинескиње, остало особље и менаџери су из Србије, натписи у здању су на српском, енглеском и кинеском и све је чисто и отмено, што је логично за хотел купљен и реновиран пре пет година у згради из 1910.
Има педесетак соба од којих су неке паметне. Оне имају паметна стакла уместо зидова између спаваће собе и купатила па особа која лежи у кревету уместо досадног ТВ програма може само да притисне дугме – тада непрозирно стакло постаје провидно а призор из купатила, са цимер(к)ом испод туша може да освежи мисли. Дизајнер разних чудеса у хотелу је неки архитекта из Чилеа и од столова справљених од трупаца и грана дрвета до минијатурних једрилица у холовима – много тога делује као да не иде једно са другим и баш зато делује примамљиво.
Ипак, камичак мудрости, последњи који смо тражили, нисмо нашли у Бањи Ковиљачи. Куда даље? Шта има у близини… Дрина? Можда? Или већ чувене Горње Недељице? Да, можда ћемо тамо наћи последњи део слагалице уметности, културе, природе и традиције, једном речју – лепоте, који (не)ће спасити свет, као што то Битеф замишља.
Текст и фотографије Срђан Јокановић