Америчка глумица Луси Лиу је на фестивалу у Локарну добила награду за животно дело, а том приликом је представила и свој нови филм „Роузмид“, који је том приликом имао међународну премијеру. У филму Ерика Лина, Лиу тумачи Ирен Чао, самохрану мајку која се бори са здравственим проблемима, док се истовремено брине о сину којем је дијагностикована шизофренија. Филм је заснован на истинитој причи и инспирисан је чланком Френка Шјонга објављеним у лист „Л.А. Тајмс“.
„Срцепарајуће је не само оно што се десило, већ и начин на који се десило: сазнање да су постојале друге опције, али да Ирен није знала за њих или није хтела да зна“, рекла је глумица на конференцији за штампу.
Филм се бави низом тема и проблема унутар кинеске заједнице у САД, посебно када је реч о коришћењу здравствених услуга, од кинеског терапеута њеног сина, до Ирениног пријатеља који верује да би требало да се лечи биљем и мантрама, па све до других у заједници који шизофренију виде само као срамоту.
Лиу је спремна на то да неки припадници њене заједнице неће прихватити филм као прави приказ стања ствари. „Да моја мајка погледа овај филм, она му не би поверовала,“ каже она. „Рекла би: Ово је најгора измишљотина“.
Део тешкоће била је и тишина која је окруживала саму породицу. „Пошто се о тој породици није много знало, сценарио је морао да се склопи из делова“, објашњава Лиу. „На неки начин, филм је помало и трилер, јер људи знају завршни чин и неке детаље, а остатак је морао да се попуни како би се разумео однос између Ирен и њеног сина“.
Иренин супруг је добио дијагнозу тумора на мозгу и убрзо након тога преминуо, а чинило се да је управо то покренуло шизофренију код њиховог сина. У исто време, Ирен је и сама добила дијагнозу канцера. „Она је постала веома крхка и за то време је ужасно остарила“.
Једна нова Луси
За глумицу која се обично везује за акционе филмове и енергичне ликове, Луси је готово непрепознатљива као Ирен – отежано се креће и говори енглески са јаким акцентом, али она умањује значај те трансформације. „Мислим да њена физичка патња није ништа у поређењу са емоционалном патњом. Са глумачког становишта, било је важно приказати љубав и њену вољу, јер је њена снага долазила из воље – воље да остане жива и да буде способна за свог сина. То је био чин љубави. Када бисте само чули кратки опис радње, могли бисте да одете рекавши: ова жена је чудовиште, зар не? Као: ‘Ко би желео да то гледа?’ Али то није тема приче. Тема је љубав“.
Луси је била и један од продуцената овог филма. Признала је да јој је тај део посла тешко пао и да би заиста морала да воли причу, као што је ова, да би поново била и продуцент филма у коме игра.
– Мислим да је јако важно бити страствен у ономе што радиш како би се осећао повезан са тим од самог почетка. И волела бих да наставим да радим на стварима које нису само комерцијални филмови. Имам неке планове у том смислу. Не осећам да нужно морам да наставим да трчим на траци истим темпом. Заиста не осећам притисак да нешто морам да радим. Волим што увек могу да сиђем са те траке када трчање почне да ме замара. Никада раније нисам мислила да то могу, била сам зависна од посла, али заправо, током пандемије се све зауставило, а ми и даље дишемо. И мислим да је то нешто што смо можда заборавили.
Данас, у својим касним педесетим, Луси делује мирно и сабрано, као жена која је већ много тога прошла и доказала, али која и даље има шта да покаже и исприча. Она је постала симбол истрајности и сталне промене.
Школу је схватала озбиљно
Рођена је 2. децембра 1968. у њујоршком кварту Квинсу. Најмлађа је у породици кинеских имиграната. Њени родитељи, Том и Сесилија, напустили су Шангај педесетих година, најпре отишли на Тајван, а потом потражили будућност у Америци. Отац, грађевински инжењер, и мајка, биохемичарка, одрастали су у култури дисциплине и рада, и то су пренели на своју децу. У њиховој кући није било пуно луксуза, али је било књига, разговора и сталне бриге за образовање.
Мала Луси је одрастала између два света. Код куће се причало мандарински, а енглески је почела да учи тек када је кренула у школу. То ју је чинило другачијом, често и повученом, али уједно и радозналом. Волела је цртање, музику и плес. Њени вршњаци из Њујорка гледали су је као девојчицу која се разликује од њих, а та различитост, која је у детињству доносила осећај одвојености, касније ће постати њен најјачи адут.
Школовање је схватила озбиљно. Дипломирала је азијске језике и културу, али је паралелно откривала љубав према позоришној сцени. Њена прва велика прилика дошла је готово случајно, када се пријавила за студентску представу „Алиса у земљи чуда“. Желела је малу улогу, али је на крају добила главну. Публика ју је запамтила, а она је тада одлучила да ће глума бити њен пут.
Као и многи млади глумци, кренула је од реклама и мањих телевизијских улога. Појављивала се у серијама, епизодама популарних формата, али прави пробој дошао је крајем деведесетих, када је добила улогу у серији „Али Мекбил“. Иако је лик био замишљен као епизодни, Луси је унела такву дозу енергије, сарказма и шарма да је постала незаобилазан део серије. Публика је волела њену бриткост, а критичари су приметили да на америчкој телевизији први пут гледају лик Азијаткиње који није клише, него сложен, духовит и снажан.
Убрзо су уследиле улоге које ће је лансирати у сам врх популарних холивудских глумица, пре свега у филмовима „Чарлијеви анђели“ и „Кил Бил“. Али оно што Луси Лиу издваја није само то што је постала прва велика азијско-америчка звезда у Холивуду, већ што је знала да бира улоге које за њу померају границе у глуми. После низа акционих хитова или адвокатске драмске серије, играла је и у модерној адаптацији прича о случајевима Шерлока Холмса. Луси је била нови доктор Вотсон!
Истовремено, глумица је освајала и уметничке кругове својим сликама које је излагала у галеријама, на изложбама. Критичари су приметили да у њима спаја фрагменте детињства, елементе кинеске културе и енергију савременог Њујорка. „За мене је сликање интроспективно. Када глумим, ја дајем део себе публици. Када сликам, ја говорим себи“, објаснила је Луси.
Вожња је губљење времена
Приватни живот Луси Лиу одувек је био дискретан. Никада није волела да се експонира у трачевима или да своју интиму дели са таблоидима. Пре десет година обрадовала је јавност вешћу да је постала мајка. Њен син Роквел рођен је помоћу сурогат мајке, а Луси га одгаја сама. У интервјуима је говорила да је мајчинство за њу искуство које је потпуно променило начин гледања на живот, да је научила да балансира између посла и приватног живота.
Данас је посвећена мајка, а у интервјуима често истиче да ју је син научио стрпљењу и смеху. Њих двоје често се могу видети како заједно шетају њујоршким парковима, без гламура, као обична породица. Позната је по томе што никада није имала возачку дозволу. Одрасла је у Њујорку, користила метро, и једноставно никада није видела потребу да вози. „За мене је вожња губљење времена. У возу могу да читам, пишем, посматрам људе“, каже.
Ван филмског света, Луси има и другу, мирнију страну. Мало је познато да је још деведесетих волонтирала у Уницефу и путовала у земље попут Пакистана и Кеније, где је радила са децом у сиромашним заједницама. Те мисије су на њу оставиле дубок траг, па и данас често користи своју славу да скрене пажњу на хуманитарне теме. Када су је питали зашто јој је то важно, рекла је једноставно: „Моја породица је дошла у Америку без ичега. Људи су нам помагали. То је мој начин да вратим“.
Једном приликом, када су је питали како жели да је памте, рекла је: „Ако ме памте по улози, нека буде. Ако ме памте по сликама, и то је добро. Али ако ме памте као некога ко је био љубазан, то је највећа част.“
Пише Срђан Јокановић
Фотографије: ЛФФ