У најстаријој позоришној згради у нашој земљи, у Зрењанину, већ више од седам деценија постоји и опстаје Луткарска сцена. Додуше, није увек била на тој адреси, али толико траје континуитет играња луткарских представа у граду на Бегеју. Данас, она не само да је прирасла срцу (најмлађој) публици, него може да се похвали и мноштвом признања на међународним фестивалима. Са Иваном Кукољ Соларов, руководиоцем, за читаоце „Илустроване“ осветлели смо ову позорницу.
– Лутарска сцена је основана 1956. као Марионетско луткарско позориште у згради тадашњег Пионирског дома. На темељу аматерских луткарских представа у периоду пре Другог светског рата и све веће потребе публике, али и уметника за овом врстом умености, настало је и професионално луткарско позориште, каже наша саговорница, па наставља:
– Први руководилац је био Шандор Хартиг, свестрани уметник, писац, редитељ, креатор лутака, сценографије и костима, који је у првим годинама радио на стварању ансамбла кроз рад који ће од најмлађих суграђана направити праву позоришну публику. Ту прву деценију рада карактерише велики број марионетских представа и вишејезичност. Ансамбл у то време игра на српском и мађарском језику, али се раде и представе на румунском и словачком у којима глумци анимирају лутку уз глас са магнетофона. После Шандора Хартига долази Ђорђе Дамјанов Ђекша, управник који је за позориште набавио аутобус и неопходну сценску технику. Током мандата Стевана Марионцуа у ансамбл долазе глумци који су обележили његов рад и чија имена се везују за велике и успешне представе. То су Јован Царан, Тихомир Мачковић, Кристина Мирков, Ирена Тот, Мирјана Шајтинац… У то време градске власти доносе одлуку о интеграцији којом луткарско позориште постаје део Народног позоришта „Тоша Јовановић“. Физички су ове две куће спојене 1982. када су се луткари уселили у зграду „великог“ позоришта јер је њихова била неупотребљива. Зграда некадашњег луткарског позоришта никада није реновирана, а луткари и даље игају на великој сцени НП „Тоша Јовановић“ која није идеална за ову врсту уметности. Са једне стране, публика, од када са три године почне да долази на луткарске представе, па до одраслог доба, зна да је кућа позоришта у прелепој барокној сали. Са друге стране, гледалиште и сцена овог барокног позоришта нису прилагођене најмлађој публици, а марионетског моста више нема.
Наша саговорница наглашава и да су током протеклих деценија зрењанински луткари сазрели у озбиљан ансамбл који је радио са највећим именима југословенског луткарства, стварали велике представе и освајали награде на највећим домаћим и страним фестивалима.
Пише Немања Савић
Фотографије НП „Тоша Јовановић“
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању