Школски систем у распаду, исто колико и школске зграде, морал друштва још више, а деца се сналазе како знају и умеју. За тихог Палка све је још теже: не уклапа се у средину, а наставнике то не занима, осим Јуци, младе професорке мађарског језика која само замењује колегиницу. Свакодневне ситнице и захтеви бирократије свима праве муке, али нико нема жељу да мења систем, осим Палка и његове наставнице. Већина глумаца у филму су натуршчици, осим оне која игра Јуци (и још пар њих), али су сви одлично изабрани, толико да су заслужни што прича увлачи гледаоце у саму зборницу, учионицу, ђачку трпезарију или фискултурну салу и даје им жељу да се умешају у сва та дешавања.
Редитељу Балинту Симлеру то је први играни филм који је светску премијеру имао летос на фестивалу у Локарну где је добио једну награду, баш као и недавно на смотри у Љубљани. Стигао је и у Београд, где се „Црна тачка“ нашла у такмичарском програму Фестивала ауторског филма. У нашем главном граду провео је непуна два дана, али је изазвао пажњу својим филмом који су многи посматрачи оценили као изузетан пут једног друштва од комунизма преко капитализма па натраг, у неку страшну мешавину једног и другог. Бар када је реч о образовању, овог пута мађарском, мада се у много чему препознајемо и сами.
Да ли је ово делимично аутобиографска прича?
– Донекле јесте. Долазећи у земљу у којој сам се родио, после неког времена проведеног у другачијем друштвеном систему, могао сам боље да сагледам проблеме који постоје у школама. Као и јунак филма, и ја сам био усамљен у почетку и нисам могао да разумем сва та правила. Од тада размишљам о свим тим стварима. Давно сам снимио кратки филм на ту тему, али увек сам желео ширу причу, а не моју, личну.
Злочин и казна
Какве су се промене десиле у школском систему Мађарске од времена када сте ви били ученик до данас?
– Ја сам рођен у Мађарској, а када је 1989. земља постала слободна, да тако кажем, многа предузећа су своје послове проширила на свет, посебно на Запад. Моја тата је добио посао у Њујорку где смо остали седам година а после тога живим у Будимпешти у којој сам завршио све школе и студије. Са породицом сам се вратио из Америке 1996. таман на време да у Мађарској кренем у школу. Многе ствари нису биле добре, али осећало се да, неколико година после пада Берлинског зида, промене иду на боље. Људи су почели да размишљају о другачијем свету од онога у коме смо деценијама живели. Најпре се видело по томе што је одједном било више младих учитеља и наставника. Данас их нема, нико не жели да ради за бедну цркавицу. Наставни кадар је данас у Мађарској прилично времешан и не обнавља се и нема га довољно. Најгоре је у основним школама, а у средњим постоји велика разлика између добрих и лоших школа. Добре су углавном приватне, као и неке државне које су специјализоване или имају дугу традицију и велики углед.
У чему је проблем, зашто се стало са прогресом?
– Због велике централизације. Баш као у филму, ниједна школа не може готово ништа да одлучи или уради без молбе некаквим вишим инстанцама које уопште није брига за невоље са којима се школа суочава или потребама које има. Не могу ни прозор да поправе без дописа разним институцијама. Одузета им је аутономија. И добијају све мање новца. Држава све контролише тако што само своје одане људе поставља на сва одговорна места. Заиста све изгледа исто као пре тридесет година када сам ја био дете. Као да смо се вратили у бољшевички комунизам. Нисмо имали новца за сценографију и све што видите у филму слика је и прилика онога како наше оронуле школе заиста изгледају. Све ствари које видите у учионицама или зборници скупљали смо из школа које су нам то уступале. Концепт предавања и испитивања, заснован на ауторитету, на „злочину и казни“, на све већој количини градива… све је то супротно од онога куда би, по мени, школски систем требало да иде. Сада имате и школске полицајце, часове морала или религије који су обавезни. Све се нагомилало и имате осећај да у школама нико није задовољан, ни ученици, ни родитељи ни наставници.
Има ли насиља у школама, посебно деце према учитељима?
– Понекад може да се прочита нека вест о томе, може да се деси, али не као у америчким филмовима или на Западу, јер је систем такав да наставнике ставља изнад у тој строгој хирерхији. На деци је само да ћуте и слушају шта старији имају да кажу. Ко не поштује правила тај је лоша особа. Мислим да би уместо издавања и слушања наредби било боље да са сваким разговарате као са људским бићем, чак иако је у хијерахији испод вас. Потискивање осећања и недостатак искрене комуникације ствара притисак који може да се претвори у насилну реакцију. За сада нисмо, на срећу, имали убиства и пуцњаву у школама јер су закони о поседовању оружја веома строги.
Румунски сан
Кажете да већина наставника ћути и не проговара о својој тешкој ситуацији, па и већина мађарског друштва: како то да ви не ћутите?
– У филму ћутање наставника у зборници, када њихов колега добије отказ из политичких разлога, не представља само ћутање школа већ и целог друштва, посебно када се ради о нападима из правца власти. Недавно је одржан штрајк просветних радника са захтевом да им се повећа плата која је готово минимална. Пошто владајућа странка има две трећине посланика у Парламенту, преко ноћи су решили проблем. Нису повећали плате наставницима већ су им законом забранили да штрајкују! Неки нису послушали и наставили су да штрајкују. Двадесет их је, за сада, добило отказ. Последица је да власт сада још више контролише школе. Мени је доста свега, не могу да поднесем мисао о томе да људи ћуте и када им није добро или доживљавају неправде. Кроз своје филмове највише говорим о томе да морате да се борите за своја права. До сада нисам имао последица, можда хоћу, али мислим да се људи плаше више него што би требало. Када се не би плашили, када би аутоцензура нестала, свима би нам било много лакше и лепше. У Румунији је на улице изашло двеста хиљада просветара и изборили су се за своја права.
Да ли би своју децу једног дана без страха пустили да иду у школе какве сте приказали у свом филму?
– Тешко питање, посебно што ја још немам децу и што не подржавам такав облик сегрегације у коме постоје безбедне и добре школе за децу богатих породица и небезбедне и лоше за децу из сиромашнијих породица. Мислим да елитне школе нису добро решење и вероватно да бих размишљао шта је најбоље за моју децу. Вероватно бих их ставио у неку бољу државну школу. Не знам, тешко је питање, али волео бих да прођу исти пут као и ја, да иду тамо где иде већина деце и да се на тај начин спреме за стварни живот.
Јесте ли били заљубљени у наставницу мађарског језика која једина од свих професора у школи има душу и веома је нежна и лепа?
– Не, али имао сам сјајну професорку мађарског у средњој школи и она је била пример онога какви би и школа и наставници требало да буду. Када је требало да се определим за средњу школу размишљао сам о неким савременијим установама са алтернативним методама учења, а она ме је звала телефоном и два сата причала о томе, али њено прво питање било је: како си? Причали смо о мом животу који је био тежак тада јер су ми се родитељи управо разводили , а ја сам хтео да напустим школу. После једног сата знао сам да не желим да напустим школу и то је оно што је свима потребно, да нас неко пита како смо, да то жели заиста да зна, да жели да нас чује.
Без помоћи државе
Како сте ви прошли кроз школске године?
– У основној школи сам био прилично бунтовно дете, нисам волео правила и био сам лош ђак. У средњој школи су били мало либералнији према ученицима, али ми је свеједно било досадно на часовима, мрзео сам их. Осим мађарског језика и моје професорке Каталине Галош. Уместо одласка на часове почео сам да се бавим креативнијим стварима у самој школи, школским новинама и радијем, где сам правио емисије о друштвеним збивањима. Писао сам и режирао школске представе, писао поезију, свирао у рок саставу и све сам пробао. И снимио сам неке кратке филмове са камером пријатеља. Све што сам радио је да створим друштво, скупину која се бави нечим, где се ученици друже јер тога није било. Кућа и школа, то је било све, нико се није дружио ван наставе. Само сам филмове снимао за своју душу. Све што сам пробао режија је обједињавала и тако сам одлучио да то студирам. То је била угледна државна школа која више није тако престижна, урушила се као и цео школски систем. Сви студенти и професори су је на крају напустили. Био сам у класи од нас осморо коју је водила Илдико Ењеди, часове су нам држали Бела Тар, Иштван Сабо, Ласло Немеш, Миклош Јанчо, који је умро баш пре него што ћу ја уписати ту академију, и многи други најугледнији мађарски ствараоци.
Шта сте радили пре „Црне тачке“?
– Неколико кратких играних филмова попут „Овде сам“ (2010) који је стигао до Канског фестивала, затим музичке видео-спотове, телевизијске рекламе, са пријатељима Габором и Марселом сам основао продуцентску кућу и радимо доста анимираних филмова, али и доводимо комичаре са својим стенд-ап шоу-програмима попут Џона Клиза и других. То нам доноси неки новац који после можемо да уложимо у филмове.
Колико је коштала „Црна тачка“?
– Када кажем сто хиљада евра, колико смо потрошили, то не одражава заиста колико је филм коштао, јер је већина сарадника радила бесплатно. Покушали смо свакоме да обезбедимо некакав хонорар, али то је ништа. Како је изгледало састављање глумачке екипе, рецимо, говори чињеница да се једног дана наша директорка одељења за глумце враћала кући таксијем и питала возача да ли би играо у филму? Пристао је и то је онај чувар школе. Почели смо са нашим новцем и како се развијало, људи су почели да нам помажу са малим сумама да би на крају завршили са чак деветнаест продуцената који су уложили своје паре у овај филм. Значи, по пет хиљада евра свако, у просеку. Колико је ко когао.
И какав је резултат таквог герилског рада?
– Иако је филм имао више од сто хиљада гледалаца, што је у Мађарској вансеријски успех, ни фондови који додељују средства пре снимања, а ни медији након премијере нису показали да филм уопште постоји. О њему се уопште не говори. Једном режимском листу се омакло да објави добру критику што је чудно, не знам како је мимоишао одбрамбене механизме владајуће гарнитуре. Тек текст ћу да урамим и ставим на зид. Када смо са првим кратким филмом, за који такође нисмо добили новац од државе, освојили награду у Кану, добили смо честитке код куће. Следећи филм наше продуцентске куће у режији мог колеге са класе победио је у једном програму фестивала у Венецији. Ту вест су умували у једну другу са тог фестивала. Друштвене мреже су експлодирале. Овог пута власт је научила лекцију, потпуно нас је игнорисала.
У филму постоји сцена у којој главни јунак, дечак Палко, нацрта безобразан цртеж због чега побесни његов професор фисклутуре. Тражећи строгу казну за малишана он описује шта је на цртежу. Не знам шта на мађарском каже, али српски превод садржи највулгарније описе полних органа мушкараца и жена: да ли је превод исправан?
– Јесте, вероватно најбољи могући. Ух, ово до сада нисам објашњавао, али то је реч која у мађарском има двосмислено значење. Може да значи пенис у ерекцији, али и особу која носи дрва. Фосадитуг. И то после што следи… јесте то је та реч. Сочна, у оба случаја. Е то је један аутобиографски детаљ из филма: ја сам у петом разреду то нацртао и написао због чега је наставник побеснео!
Текст и фотографије Срђан Јокановић