Мађарски редитељ је са својим дугометражним првенцем „Као код куће“ био предизборни хит у тамошњим биоскопима због своје теме – зашто људи мењају слободу за илузију сигурности – али и одличног сценарија, глумаца и оригиналне режије. Она је аутору и донела награду на управо завршеном Нови Сад Филм Фестивалу где смо се са њим и сценаристом филма Атилом Верешом дружили и разговарали о дилемама које муче људе данашњег света
Габор Холтаи није кренуо у филм класичним путем. Завршио је економску информатику на будимпештанском универзитету Корвинус и још седам година радио у технолошком сектору, све док га један непланирани сусрет са филмском екипом није одвео иза камере. Пошто се од детињства бавио музиком и занимала га је тонска техника, позвали су га у последњем тренутку да као тонац ускочи у снимање једног кратког филма. Филм је завршен, а Холтаи је убрзо добио позив за следеће снимање. Тако је, како је сам причао, постепено схватио да је управо филм оно чиме жели да се бави. Први кратки филм режирао је 2011, а пет година касније практично се потпуно посветио режији без икаквог формалног филмског образовања.
Снимио је неколико кратких филмова: „У истом врту“, „Нестанак“, „Преградни зид“, „Душа од папира“ и „Други круг“. Тај последњи већ је наговестио тему замене слободе за сигурност коју ће развити и у свом дугометражном првенцу „Као код куће“. Са сценаристом Атилом Верешем, са којим сарађује више од десет година, Холтаи је тако изградио препознатљив ауторски тандем и стил.
Пут до готовог филма „Као код куће“ био је, међутим, много тежи од преласка из бављења савременим технологијама у филм. Холтаи и Вереш почели су да развијају причу 2020. године и ушли са њом у програм „Инкубатор“ Националног филмског института. Сценарио је тамо развијан, али није добио подршку за завршетак. Редитељ се распитивао о чему се ради и да ли треба поново да конкурише али му је „пријатељски“ саветовано – „немој да се трудиш“! Иронија је да је управо тај филм, који је у Мађарској остао без државног новца, врло брзо постао велики биоскопски хит у тој земљи. „Као код куће“ са Рози Ловаш и Ароном Молнаром у главним улогама, освојио је награду за најбоље жанровско остварење на 45. Мађарској филмској смотри, а пре домаће премијере добио је и награду Сребрни Мелијес на реномираном Међународном фестивалу фантастике и хорора у шпанском граду Сиџесу.
Свака случајност је намерна
Управо пред мађарске парламентарне изборе, заказане за 12. април, филм је доживео готово филмски наставак сопствене приче. После премијере 19. фебруара, почетком априла већ је прешао 260.000 гледалаца и постао најгледанији мађарски трилер још од „Контроле“ (2003) Антала Нимрода. До средине априла број гледалаца наставио је да расте. Успех није могао да се одвоји ни од чињенице да су многи у причи о отетој жени коју породица присиљава да прихвати наметнути идентитет препознали метафору савремене Мађарске, отете од грађана, којој се стварао неки нови идентитет.
Глумачка екипа била је један од његових важних адута. Рози Ловаш, која игра Риту односно Силви (Ритин идентитет у новој породици), једна је од познатијих мађарских позоришних и телевизијских глумица, док је Арон Молнар, њен филмски партнер и отмичар у филму, посебно занимљив публици у Србији: рођен је у Новом Саду 18. децембра 1987. и са породицом се као четворогодишњак преселио у Мађарску.
Посебно место у екипи има Атила Вереш. Он је много више од филмског сценаристе: један је од познатијих аутора савремене мађарске фантастике и хорора. Његов први роман „Напољу је мрачније“ (2017) донео му је велику пажњу читалаца и критике, а потом су уследиле збирке прича „Поноћне школе“ и „Обнова стварности“. Завршио је филмске студије на Универзитету у Печују, једно време радио и у иностранству као драматург, а са Холтаијем је пронашао поделу посла која им очигледно одговара: Вереш пише, Холтаи режира, а обојица остају присутни током целог процеса.
Лето 2026. донело је Холтаију још један важан сусрет са публиком у Србији. У јулу је „Као код куће“ приказан у главном такмичарском програму 33. Европског фестивала филма Палић, где је Холтаи учествовао и на фестивалској конференцији за новинаре. Филм је одатле отишао са наградом Фипрески коју додељује Међународна федерација филмских критичара.
А средином септембра стигао је на Четврти Нови Сад Филм Фестивал. Тамо је Холтаи добио награду за најбољу режију за „Као код куће“. Тако се његов први дугометражни филм, после прилично мукотрпног пута до завршетка, у неколико месеци нашао у необичној позицији: од пројекта којем су била затворена врата државног финансирања до једног од најгледанијих мађарских трилера и филма награђиваног на фестивалима у Мађарској, Шпанији и Србији.
Кућа дубоке трауме
Најстрашније у кући из филма „Као код куће“ није то што су њена врата закључана. Страшније је што људи који у њој живе, у једном тренутку, више и не желе да изађу. Породица коју су створили Габор Холтаи и сценариста Атила Вереш није повезана крвљу. Њене чланове повезује идеја да морају да буду породица – и спремност да због осећаја сигурности одустану од слободе.
„Они учествују у некој врсти игре улога у којој сви глуме чланове породице и друге људе увлаче у ову кућу трауме”, објашњава сценариста Вереш.
У таквој породици чак је и љубав добила другачију функцију. Она више није нешто што се подразумева између људи који су блиски, већ средство којим се одржава поредак. „Рекао бих да је љубав инструментализована као оружје. Идеја је да, ако ниси вољен, то значи да ниси део породице, што подразумева да би могао да умреш или да претрпиш неке друге последице“.
Управо из тог парадокса – да човек може бити заробљен не само страхом него и потребом да негде припада – развија се прича филма. Аутори су је, међутим, замислили много шире од породичне драме. Породица је постала модел једног друштва, а кућа простор у којем се испитује шта се дешава када човек сопствену слободу замени удобношћу кавеза.
Редитељ Холтаи каже да су Атила Береш и он ту тему разматрали око 16 година, кроз сопствено искуство живота у Мађарској за време владавине председника Виктора Орбана.
„Људи који се одричу своје слободе зарад илузије сигурности, то је нешто што смо доживљавали у Мађарској током већег дела свог одраслог живота, тако да нам је то била веома важна тема. Желели смо да говоримо о томе, али на начин који би можда био приступачнији и широј публици“, објашњава Габор.
Зато су, уместо директног политичког филма, направили причу о људима који киднапују друге људе и испирају им мозак како би их претворили у чланове породице. „Али, наравно, наш главни фокус била је метафора државе и односа државе и грађана у последњих 16 година у Мађарској“, додаје редитељ.
Оно што је ауторима било важно јесте да та метафора не остане затворена у мађарском политичком контексту. Када је филм први пут приказан ван земље, Холтаи није био сигуран како ће га публика разумети. Испоставило се да страх није био оправдан. Светска премијера била је на цењеном фестивалу Сигет у Шпанији, где су и упознали људе који су их позвали да филм прикажу у Новом Саду. Пројекција за новинаре у Шпанији остала му је у памћењу.
Диктатура и вештачка интелигенција
„Сећам се да сам седео тамо и само слушао како публика навија“, смеје се Холтаи. “Пројекција је била у осам ујутру, а сала је била пуна. Искрено, то нисам очекивао“.
Још занимљивије од саме реакције биле су приче које су гледаоци после пројекције уносили у филм. Свако је у њему препознавао нешто из сопственог или историјског искуства. Када је филм месец дана касније приказан на фестивалу у Грчкој, догодило се нешто слично.
„Тако да смо схватили: у реду, направили смо нешто што функционише у Мађарској, што нам је било најважније, али изгледа да и публика других нација може да га разуме једнако јасно као мађарска“.
У средишту филма зато није само питање ко контролише човека, већ и зашто човек пристаје на контролу. На то је током разговора указано и питањем о завршној сцени, у којој ликови добијају могућност да изаберу слободу – али одлучују да то не учине.
„За нас је то питање цикличне природе те врсте ствари“, каже Вереш. „Повратак диктатуре, на неки начин. Зашто друштво бира конформизам уместо слободе? Зашто је једноставно много удобније уклопити се у већ постојећи контекст него пронаћи сопствени идентитет, сопствену вредност у томе што радиш? Не мислим само на диктатуру, већ на свакодневни живот. Када морате да доносите одлуке које вам нису пријатне. У сопственој породици, са супругом, са децом. С пријатељима. Са људима на улици, са човеком који вам продаје новине. Када сте у некој врсти неизвесности и када вам није пријатно да се суочите сами са собом“.
Холтаи ту идеју проширује и на нешто што је далеко од класичног политичког контекста. „Мислим да иста ствар функционише и у контексту овог новог доба вештачке интелигенције. Као да сопствене мисли и осећај слободе предајете нечему што је на неки начин нељудско, а оно вам заузврат даје идеју о томе како треба да живите“.
Лоше године
Ако се слобода посматра као навика, онда и њен губитак може постати навика. Холтаи је зато једну од централних идеја филма формулисао готово као психолошку дијагнозу друштва:
„Слобода је као мишић. Ако је не тренирате, она ослаби. Постанете преслаби да бисте искусили сопствену слободу. И онда се враћате овом лењом начину прихватања ствари таквих какве јесу. Као научена беспомоћност. Због околности у којима смо донедавно живели, слободу смо у почетку тумачили пре свега као политичку метафору. То нам је било веома важно. Имали смо заиста лоших 16 година у Мађарској. А оно што смо такође доживели јесте да су неки обрасци које смо имали пре Мађарске револуције, из совјетског периода, почели да се враћају у наше животе. И није реч само о нашим политичким лидерима. Јер сви ми сносимо колективну одговорност за то“.
Зато је „Као код куће“ замишљен тако да може да преживи сопствени политички тренутак. „Одувек нам је било важно да филм, сценарио и сама прича буду разумљиви, занимљиви и значајни чак и ако их изместите из њиховог политичког контекста и посматрате их само као параболу о природи слободе“, каже редитељ.
Тај принцип видљив је и у начину на који су снимали филм. Цела прича дешава се у једном стану, који аутори не посматрају само као место радње већ као једног од главних ликова. „Када смо ушли у тај стан, све што видите у филму – око 80 одсто тога – већ је било тамо. Неке ствари смо урадили, променили неке ситнице, али он је већ имао веома снажну атмосферу прохујалих деценија диктатура, слободе, комунизма, капитализма…“.
Али, ако стан делује као да је у њему време стало, продукција је са друге стране морала да буде изузетно брза. Филм је снимљен за свега 21 дан. Новац је био један од највећих проблема. Како објашњава Холтаи, у Мађарској је систем финансирања дугометражних филмова такав да, ако не добијете новац од Мађарског филмског фонда, практично немате други начин да обезбедите средства за продукцију.
На црној листи
„Атила и ја смо у том тренутку били на црној листи Мађарског филмског фонда већ шест или седам година. Дакле, то није била опција“.
Сценарио су зато послали широм света и добијали добре реакције, али су и копродукције биле тешко изводљиве јер је за њих било неопходно обезбедити већински део новца у сопственој земљи. Решење је на крају било једноставно и ризично: направити филм са оним што имају.
„Убедио сам две продуцентске куће да ми помогну. Питали су који је апсолутни минимум који ми је потребан да снимим овај филм? Како је снимање одмицало, продуценти су улагали нешто више, али је овај филм и даље остао посао који су људи радили бесплатно или за веома мало новца. И свима је било јасно да ово радимо као неку врсту чина отпора друштвеној ситуацији у којој се налазимо“.
Холтаи је, међутим, имао и необичну срећу. Током периода када су припремали филм, у Америци је прво почео штрајк сценариста, а затим и глумаца. Велике америчке продукције које су иначе долазиле у Будимпешту престале су да долазе, па је велики број мађарских филмских радника остао без посла.
„Када смо их позвали и рекли да имамо мали мађарски независни филм који желимо да снимимо, они су рпристали да раде за јако мали новац јер иначе нису имали друга посла. Тако је филм са минималним буџетом добио веома професионалну екипу. Зато сам и могао да га снимим за 21 дан“.
Питање да ли би исти људи поново снимили овакав филм ако би се за десет или петнаест година вратили исти проблеми у њиховој земљи – добило је одговор који можда најбоље описује њихов однос према сопственом делу.
„Надам се да се ствари сада мењају у Мађарској“, каже Холтаи. „И надамо се да више никада нећемо морати да снимимо још један филм попут овог. Чак и ако се поново појави неки диктатор неће бити потребе за наставком филма „јер наставка овог филма био би исти овај филм!“.
„Као код куће“ не нуди једноставно решење нити обећава да је једном освојена слобода заувек осигурана. Његова мрачнија идеја јесте да се исти механизми могу вратити кад год људи поново прихвате сигурност као замену за слободу. „Ако се за неколико година проблем врати, само ћемо поново извући овај филм и он ће бити актуелан јер све диктатуре у историји функционишу на исти начин“, додаје редитељ.
Текст и фотографије Срђан Јокановић