Компанија за продају филмова „Луминосити Пикчерс“ поднела је тужбу против два продуцента који покушавају да блокирају дистрибуцију филма „Мајстор и Маргарита“ на енглеском говорном подручју. Филмски редитељ Мајкл (Михаил) Локшин води правну битку око своје екранизације славног совјетског романа на руском језику, оптужујући две продуценткиње да блокирају његове покушаје да филм прикаже у америчким биоскопима.
У тужби се наводи да продуценткиње Светлана Мигунова-Дали и Грејс Ло, које планирају своју верзију екранизације романа на енглеском језику, не могу да докажу легитимно власништво над правима на роман. У тужби се такође тврди да је роман „Мајстор и Маргарита“, који је први пут објављен шездесетих година прошлог века, данас у јавном домену, „што осигурава да ни ове две жене, нити било ко други, не може да блокира приказивање филма“, тврди Локшин.
Очекује се да ће датум рочишта ускоро бити заказан, док Мигунова-Дали и Ло и њихов адвокат одбацују случај као „превару“ и инсистирају да „Локшин треба одмах да повуче своју неосновану тужбу пре него што му се све обије о главу“. Спор представља најновији заплет у вези са Локшиновом скупоценом адаптацијом култног романа који је написао Михаил Булгаков, руски писац рођен у Кијеву, који је тада био део заједничке државе Совјетски Савез. Роман је постхумно објављен после пишчеве смрти 1966. године (Булгаков је умро 1940). Роман се готво свуда на планети сматра једним од најзначајнијих дела светске књижевности 20. века.
Судски окршај
Бројни покушаји адаптације романа „Мајстор и Маргарита“ током година су пропали. Локшин, амерички држављанин који је одрастао у Совјетском Савезу, каже како је био потпуно свестан да „Булгаковљев роман има репутацију уклетог и да је немогућ за екранизацију. Роман Полански, Федерико Фелини, Тери Гилијам и Баз Лурман су међу редитељима који су наводно покушали, али нису успели да од романа направе филм.
Међутим, када је снимање Локшиновог филма завршено 2021. године и када је „Универзал Пикчерс“ постао њгов дистрибутер, редитељ је рекао да је „заиста поверовао да смо разбили клетву“. Али, испоставиће се да је прерано кукурикнуо и да његове муке са тим филмом тек почињу.
Након што је Русија извршила инвазију на Украјину у фебруару 2022. и Локшин заузео отворен став против рата, филм је запео у неком међупростору у коме је почео да проживљава судбину самог писца књиге и њеног главног јунака који су се суочили са цензуром и прогоном.
Филм је премијерно у Русији прикзан у јануару прошле године и брзо је постао најгледанији у биоскопима зарадивши више од 600 милиона рубаља (6,7 милиона долара) само у првој недељи приказивања. До краја биоскопског живота приходовао је готово 30 милиона долара, упркос томе што је Локшин постао мета жестоке кампање блаћења коју су предводили провладини пропагандисти у медијима. Локшиново име је уклоњено из одјавне шпице филма, пошто су он и његова породица лично били мете напада.
Контроверза и успех филма на благајнама ипак су изазвали интересовање западних дистрибутера. Међутим, права на филм остала су заглављена у Русији готово читаву годину, онемогућивши редитељу да свој филм – оштру критику ауторитарног режима – представи страним гледаоцима. Застој је деловао као да је превазиђен крајем 2024. године, када је америчка компанија „Луминосити Пикчерс“ преузела улогу продајног агента, што је Локшин доживео као крај „дугог и исцрпљујућег процеса“.
Е, тада су се појавиле Мигунова-Дали и Ло, тврдећи да су прибавиле права за сопствену адаптацију романа на енглеском језику, чиме су блокирале могућност да Локшинов филм буде приказан у САД и започеле правни окршај.
Тужба компаније „Луминосит“, поднета Окружном суду Сједињених Држава за Централни дистрикт Калифорније, доводи у питање тврдње Мигунове-Дали и Ло о власништву над правима на роман, подсећајући на деценијама стару судску одлуку која је наводно омела и планове чувеног аустралијског редитеља База Лурмана да адаптира роман прошле године.
Потомци затежу
Према исходу те раније тужбе коју су покренули наводни Булгаковљеви наследници, прво издање романа није испуњавало америчке законе о ауторским правима, због чега је дело прешло у јавни домен. Након распада Совјетског Савеза и формирања Руске Федерације, усвојени су разни међународни закони којима су ауторска права обновљена, а она су касније пренета на Сергеја Шиловског и његову сестру Дарију Шиловску. Шиловски нису директни потомци писца, већ тврде да су права наследили преко своје баке, која је била трећа жена Булгакова.
Упркос томе, овај двојац се веома заштитнички понаша према ауторовом делу. Године 2014. покренули су тужбу у Њујорку због енглеског превода романа који је објављен док је дело било у јавном домену. Суд тада није оспоравао њихово власништво, али је пресудио у корист издавача. Такође се наводи да је готова руска верзија филма из 1994. године, у режији Јурија Каре, била ометена управо због проблема са правима. Упркос неизвесности, Локшин тврди да је „након опсежног правног истраживања“ „Луминосити“ у могућности да докаже да је „Мајстор и Маргарита“ у јавном домену, показујући да Мигунова-Дали и Ло немају легитимно право на ауторска права.
Џорџ Г. Браунштајн из адвокатске фирме која заступа Мигунову-Дали и Ло, противи се тој тврдњи, рекавши да је роман „заштићен свим одредбама закона о ауторским правима Сједињених Држава“ и тврдећи да је тужба „Луминоситија“ заснована на очигледним неистинама, потпуним измишљотинама и очајничком покушају да се присвоје права која та фирма једноставно нема.
– Наши клијенти неће бити застрашени и нећемо дозволити да превара коју покушава да спроведe „Луминосити“ прође некажњено – рекао је Браунштајн. – Искористићемо сва правна средства како бисмо разоткрили и разбили ову неосновану тужбу, укључујући и подношење захтева за казне против тужилаца и њихове адвокатске фирме због свесног изношења лажних тврдњи пред Окружним судом САД.
Док се борба за дистрибуцију филма на енглеском говорном подручју захуктава, „Мајстор и Маргарита“ је већ осигурао дистрибуцију у Италији, Немачкој и Аустрији где ће филм бити приказан у биоскопима у мају. Локшин, у међувремену, остаје уверен да је „клетва“ разбијена и да ће његов руски суперхит коначно стићи до америчке публике.
Ко су аутори
Михаил Локшин популарност је стекао рекламама и музичким спотовима. Он је између осталог 2014. снимио рекламни спот за пиво „Сибирска корона“ у коме звезда серије „Досије Икс“ Дејвид Духовни, који има руске корене, машта о томе шта би било да је којим случајем одрастао у Русији. Овај кратки филм постао је хит у Русији. Свој дебитантски играни филм „Сребрне клизаљке“ Локшин је снимио 2020. То је божићна бајка о џепарошима-клизачима у амбијенту царског Санкт Петербурга коју је приказао „Нетфликс“. Адаптација романа „Мајстор и Маргарита“ друго је редитељско остварење Локшина. Сценарио потписује Роман Кантор, сценариста „Сребрних клизаљки“.
Локшин и Кантор су одлучили да развију постмодернистичку линију романа и прераде књигу у стилу филма „Престиж“ Кристофера Нолана. На филмско платно су пренети и љубавна прича „Мајстора и Маргарите“, и подвале Воланда са пратњом, и „јеванђеље по Мајстору“, апокриф о Христу… Међутим, усложњена конструкција подсећа на лутку матрјошку – једна прича одвија се унутар друге, а у оквиру ње развија се још једна и тако даље, при чему је приповедање увек паралелно.
И то није само поступак ради поступка, већ начин да се објасни како је организована пишчева лабораторија. Мајстор на филмском платну много је сличнији стварном Булгакову у односу на књигу. Практично Јевгениј Циганов, један од најпознатијих глумаца у Русији, игра самог писца. Стварне чињенице из Булгаковљеве биографије, борба против цензуре, репресије, издаје пријатеља, претварају се у фантасмагоричне садржаје.
Воланда игра звезда, познати немачки и европски глумац Аугуст Дил (био је и гост београдског Феста пре пет година када је дао интервју за наш лист), а Понтија Пилата тумачи изврсни шведски глумац Клаес Банг кога смо гледали у делу „Коцка“ и серији „Дракула“. И док је Воланд у ранијим екранизацијама био злокобни старац, тај ђаво је у Диловом тумачењу весели, враголасти љубитељ шала. Он искрено ужива судећи Московљанима. Одлични су и руски глумци, пре свега Циганов као Мајстор, и Јулија Снигир у улози Маргарите (глумци су брачни пар у стварном животу). Снигир је страним гледаоцима позната по акционом хиту „Умри мушки: Добар дан за умирање“ (2013) и серији „Нови Папа“ Паола Сорентина.
Радња филма одвија се у машти јунака, па се аутори нису ни трудили да дочарају стварни изглед Москве тридесетих година прошлог века. Грандиозна стаљинистичка архитектура је предимензионирана до размера гротеске, па врло често гледамо стаљинистичке солитере који личе на месопотамске зигурате. „Оживљени“ су и велики грађевински пројекти тог доба који никада нису реализовани, остајући да сведоче о свом постојању само на папиру, између осталих чувени Дворац Совјета са сто метара високом скуплтуром Лењина на врху, док у ваздуху лебде футуристички дирижабли.
Московљани у филму знају лепо да предахну. Џез концерти у затвореном клубу писаца подсећају на проводе богаташа из „Великог Гетсбија“. Сеанса црне магије у позоришту праћена је ревијом високе моде у париском стилу, а Воландова пратња ефектно игра италијанску комедију дел арте. На крају велики бал код Сатане очито је инспирисан предхришћанском, и чак предантичком уметношћу, а дизајн одеће и ентеријера пре упућује на древни Египат и Вавилон.
Пише Срђан Јокановић