ПЛАНИНА ПАСЈАЧА КОД ПРОКУПЉА
Мала Штрумпфета чува природу

„Свако иде куда мора, а ја идем куда хоћу.

 Комад хлеба, комад неба и сунца што сија и ноћу“.

Сећате се Шалајка? Дечака из давно емитоване црногорске, тада титоградске серије за децу „Шалајко?“ Е, овако је певао Шалајко, босоноги дечак са смоквама око врата. А откуд на стази за Пасјачу, тамо на југоистоку Србије, тамо једне мартовске недеље баш да се сетим Шалајка, дечака који је надимак добио по томе што воли да се шали, дечака који  је био присиљен да се сам бори за живот и у безброј ситуација у којима је ваљало да бира између добра и зла, поштења и непоштења, успевао да изабере праву страну – то не знам. Све ми се чини да је био ту, на стази. И да није био сам. Хоћу рећи, није био један. Можда је свако од нас (по мало) Шалајко. Дакле, на стази која почиње од Манастира Светог Николе, из села Речица, до врха Пасјачe, имало је тренутака за које бисмо могли рећи да су били шалајкасти. Јер, сви иду куда морају, а планинари? Они иду куда желе.

Пасјача је планина у југоисточном делу Србије, у близини Прокупља, што значи да смо на акцији имали и планинаре из овог града и то из Планинарског друштва „Топлица“. Нишку екипу чинили су планинари из Планинарског друштва „Преслап“, као и Планинарског друштва „Мосор“. Били су ту и планинари из Планинарског друштва „Трем 1810“, из Доњег Душника. А домаћини, они прави, правцати, гостољубиви, срдачни, предусретљиви, били су из Планинарско-скијашког друштва „Пасјача“, из Житорађе. Дакле, све је било шалајкасто и планинарско. А и водопадкасто. То значи, да смо на стази наилазили на водопаде, односно водоскоке. Онај који нас је одушевио је Каскадни. Не мање леп јесте и водопад Речичанка. Будући да добар део стазе води поред Речичке реке све је некако било и речичко или речничко. Или? Ако сам добро чула и запамтила, село је Речица, река је Речичка, језеро на које смо наишли је Речничко, а водопад је Речичанка. Ваљда?

Кажу да је највиши врх на Пасјачи Орлов камен (971 мнв). До тог врха нисмо дошли, али јесмо до видиковца Шупљи камен испод кога је и мала пећина, а на самом Шупљем камену је планинарски дом (брвнара), који је изграђен пре неколико година. Због тог планинарског дома све је некако на овој стази било и „штрумпфастично“. Јер то и није неки прави, велики планинарски дом већ више као једна од кућица малих цртаних јунака Штрумпфова. Из тог штрумпфастичног предела, са тог Шупљег камена, схватамо да планина Пасјача на неки начин спаја или раздваја три географске области на југу Србије: Добрич, који је из наше перспективе био источно, Топлицу, северозападно и Пусту Реку, јужно.

На штрумпфастичној стази срели смо, логично, и Штрумпфету. Није имала дугу плаву, већ дугу браон косу. Српска варијанта Штрумпфете је Мила, седмогодишња девојчица која са својим другом планинарeм Вуком, даје пример како се чува и чисти природа. Планинари из Прокупља увек код себе имају кесе за смеће и на стази покупе све што су несавесни бацили у природу. Мила је тако у једну од кеса скупљала неке отпатке и објаснила нам да природа мора да се чува. Већ је учествовала у многим еколошким акцијама. Једна од њих је „Очистимо реку Топлицу“. Воли природу, полако планинари, даје имена врховима и пећинама на које наиђе. Овој нашој, малој, испод Шупљег камена, дала је име Леденица. Баш штрумпфастично.

Стаза којом смо ишли била је кружна и у дужини од 14 километара. У почетку са успоном, „вучјом стазом“, па преко Шупљег камена, па Мелиних појата, па врхова Кале и Асановачко кале, до једног скретања где почињемо да се спуштамо пратећи ток Речичке реке. И онда на једну страну Речичке реке, па на другу. Преко камена. Па онда са те друге опет на прву страну. Сад преко брвна. Па онда опет са прве стране реке на другу. Преко мостића. Па опет преко брвна. Па преко камена. Па преко мостића. Тренуци када нисмо прескакали реку били су када смо се кретали тик уз њу. И уз каскадне скокове које прави. На тим деловима стазе рукохвати, ногоступи и пре свега тим наших домаћина, који прави шпалир и омогућава безбедан спуст свима. Хвала главном водичу Срђану Јанковићу и члановима „Пасјаче“ – Александру Момировићу, Срђану Демировићу, Марку Пејићу и Александру Китановићу.

На крају стазе наилазимо на старе воденице. Шорине воденице. У питању су само остаци воденица. Камене зидине. И таман кад смо помислили да је ту крај, односно почетак стазе, испоставило се да има још неколико прелаза са једне на другу страну Речичке реке. Скок. И још један скок. И још један. Скоковито. И још један скок! Овога пута Речичанка. Водопад. И још један мостић. И још једном преко брвна. И стигли смо. На пасуљ. На торту. За оне који су на посту било је воћа. И сасвим довољно и превише свега. Јер довољно је само парче хлеба. И сунца. И неба. У овој нашој шалајкастој, штрумпфастичној речичанској причи.

 

Пише Весна Тодоров