Често пута прођете поред ње, екад пешке, више аутобу сом док се возите ка Зеленом венцу. Осврнете се на стару, белу кућу са десне стране, на углу Улице Гаврила Принципа и Краље вића Марка, јер то белило привлачи поред свог сивила осталих зграда. То је кућа Манојла Манака, Цинцара који ју је купио у налету Цинцара у Београд, од неког турског аге који пак, напусти Београд при повлачењу Османлијског царства. Настала је око 1830. године, а под заштитом је Град ског завода за заштиту споменика од шездесетих година прошлог века. У почетку, по Манаковој замисли, била је хлебарница и угоститељски објекат, док су на спрату биле просторије за свакодневно обитавање, где је живе ла његова породица. Међутим, како то неретко бива, потомци зађоше у дугове и одлучише да продају кућу. Власници су се често мењали, ренте ријери такође, али она оста оно што је и испрва била –„Манакова кућа“. О тој кући, сада делу Етнографског музеја у Београду, и о сталној излож беној поставци Христифора Црни ловића, причају нам кустоси Маја Марјановић и Јелена Туцаковић. – По архитектури она припада централном, балканском типу град ске куће са економијом у приземљу, просторијама за живот на спрату. Зидана је са опеком у дрвеној и даш чаној конструкцији. Након рекон струисања додати су прозори да би
мало приближила граду. Иначе, овак вих кућа има од Солуна до Београда – прича Маја Марјановић показујући дрвену конструкцију прозора, до вољно јаку да издржи векове и тако направљену да светлост несметано пада на тамни доксат пробијајући се између околних зграда.
– Кућа је претворена у музеј 1964. године, а у њој је остављена етног рафска спомен бирка Христифора Црниловића. Због тога је још већи значај ове куће. Господин Црниловић е био наш сликар, професор цртања и колекционар, етнограф аматер који је рођен 1886. године у Власотинцу. Завр шио је сликарску академију у Минхену а пре тога се школовао у Београду код Ристе и Бете Вукановић. Као професор цртања иза себе је оставио добре слика ре – објашњава сталну поставку и њеног творца, човека који је прешао хиљаде километара по Србији, не би ли потом ству оставио неизбрисиве трагове наше културне и етнографске вредности.
